Umetnost čuvanja istine

Nastao prema motivima romana Vere Cenić, Vranjanke i Golootočanke, scenski tekst predstave „Ništa nećemo zaboraviti“ Tijane Grumić, razgranato predstavlja i istražuje uzroke i posledice življenja u represivnoj sredini. Priča teče od 1948. godine i rezolucije Informbiroa koja izaziva opšte društveno-političko nepoverenje u Jugoslaviji, progone, hapšenja, lažne optužbe za špijunažu, manipulacije istinom.

Takva klima dovodi do optuživanja protagonistkinje Bele za saradnju sa neprijateljem, zbog odlaska u bioskop u Domu sovjetske kulture, bahatih saslušanja i odvođenja u logor na Golom otoku. Predstava je podeljena u dva dela, prvi koji traje dva i po sata, dokumentaristički prikazuje složena psihofizička iskušenja zatvorenica u logoru. Drugi je okrenut određivanju savremenog konteksta komunističkog lova na veštice, uključivanjem istorijskih podataka, citata, intervjua, kao i autorskih komentara koji utvrđuju svevremenost beščašća i represije. Takođe se ističe važnost ženske perspektive, pisanja kao oblika protesta protiv nasilja, ali i čuvanja istine i herojstva od zaborava, što ključno daje smisao celini, opravdavajući i postojanje prvog dela, nepotrebno opširnog.

U postavljanju ovog ambicioznog teksta na scenu Pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju, reditelj Jug Đorđević ne bira uobičajeniji, sirov i ogoljen dokumentarizam, već uzbudljiviji, estetizovaniji, stilizovaniji pristup naraciji (scena Andreja Rondović, kostim Velimirka Damjanović). Scenska tenzija se suptilno gradi uvođenjem nežne i dramatične klavirske muzike, povremenih snažnih zvukova udaraca mikrofona, koje izvođači po potrebi koriste tokom govora, kao i konkretnog i simboličkog sukoba svetla i tame (kompozitorka Julija Kasteluči). Scene imaju podnaslove koji se projektuju na naprsli, hladni zid, okvir stilizovane pozornice, donoseći izazovne komentare radnje, informativne ili introspektivne. Korišćenje muzike je takođe vrlo važno, ponavljajuća pesma „Od Vardara pa do Triglava“ je svojevrsni lajtmotiv, naročito efektan u prizoru „borbe“ glasnog pevanja i terora u logoru, nastojanja da se zatvorenice prevaspitaju. Ovo rešenje se može tumačiti kao vid ironičnog rušenja jugoslovenskih ideala, lepršavi usklici ponosnih naroda i narodnosti teku paralelno sa naličjem stvarnosti, prikrivanom istinom o ugušenoj slobodi.

Radmila Đorđević, Žetica Dejanović, Milena Stošić, Jelena Filipović, Anica Petrović, Anđela Vlajković, Bojan Jovanović, Marko Petričević, Marko Nikolić i Nikola Stojković vešto igraju brojne i različite likove, kao i naratore. U izvođenju se prepliću epika i dramatika, scene su kratke i dinamično se smenjuju, uspešno gradeći dramsku napetost. Ipak, predstava u celini bi bila efektnija da je radnja zgusnutija, ima scena koje su suvišne, jer ponavljaju već rečeno, ne doprinoseći bitnije razgranjavanju značenja, a nepotrebno produžavaju radnju. Preduge su uvodne scene, kada glumci izgovaraju brojne tačke rezolucije Informiroa, kao i odbranu Komiteta KPJ; njihovo dejstvo bi bilo jače da su one sažetije, svedene na suštinu. Takođe, u prvom delu je izlišna scena sa dvorskom damom koja značenjski i stilski štrči.

Igra glumaca je posvećena i energična, u izražavanju kolektivnog i individualnog horora. Jelena Filipović u ulozi Bele istinito prikazuje ličnu borbu sa nezasluženom patnjom, dostojanstveno nošenje sa nametnutom krivicom i držanje za sitne radosti koje davljeniku pomažu da se ne udavi u močvaretini užasavajuće obezljuđenosti. Radmila Đorđević takođe naročito snažno predstavlja Mariju Jelić, zapovednicu u ženskom delu logora, koja se nemilosrdno iživljava nad skrhanim ženama. U drugom delu predstave, u sceni novinarskog intervjua sa njom, koji kasnije istražuje razloge surovosti na Golom otoku,

Radmila nesvakidašnje ubedljivo izražava ideju banalnosti zla (Hana Arent), tvrdeći da je samo radila svoj posao i da nije imala vremena da razmišlja o opravdanosti terora koji je sprovodila. Njena „normalnost“ i nonšalantnost koja prati svedočenja o golootočkom paklu su zastrašujuće, mnogo gore od mogućnosti da je ona očigledan monstrum. Kao takva je prototip jednog zupčanika u sistemu proizvodnje zla, u društvu koje postojano ubija ljudskost, otupljuje osećanja i britkost misli, stvarajući plodno tlo za različite oblike nakaznosti.

Ana Tasić

Izvor: Politika

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture.