Umetnost iz klozetske šolje

Polazeći od Žarijeve tragične farse “Kralj Ibi” (1896), koja je označila početak istorijskih avangardi, reditelj Andraš Urban gradi provokativnu i ekscesnu predstavu, politički subverzivnu, ali i drsko zabavnu (dramaturg Vedrana Božinović). Žarijevu grubu parodiju Šekspirovih političkih tragedija, u prvom redu “Magbeta”, Urban prevodi u još radikalniju i gadniju pripovest o slepilu moći. Ona povremeno odlazi na prostor estetike treša, u tom obliku retko prisutne u našem pozorištu, što je najreprezentativnije u sceni Ibijeve večere. U Žarijevoj verziji, majka Ibi između ostalog služi “pacovska rebarca” i “govnjivi karfiol”, dok su u somborskoj predstavi ti specijaliteti prevedeni u ogoljenije brdo izmeta, posluženo direktno iz klozetske šolje. Ovaj ekscesni, ogavni prizor se završava lucidnom tačkom, ili drskim pečatom, kada posle poslužene večere gosti razmišljaju kako će provesti vreme. Neko predlaže da idu u pozorište, i dobija odgovor: “Nećemo u pozorište, tamo jedu govna.” Ove scene izazivaju mešavinu osećanja gađenja, zaprepašćenosti, ali i smeha zbog bestidnih prekoračenja, nemilosrdnog udara na malograđanska shvatanja teatra, što su karakteristike istorijskih avangardi, dadaizma, nadrealizma. One jasno potvrđuju da Urbanov scenski jezik predstavlja autentično nasleđe avangardi, koje ima razornu snagu, mogućnost da izazove šok i potres, neminovno vodeći ka žestokom preispitivanju osnova pozorišta, ali i društva. U tom smislu, predstava se formalno i stilski radikalnije nadovezuje na poslednju Urbanovu predstavu “Vitezovi lake male” koja takođe razuzdano ruši pozerska shvatanja pozorišne umetnosti.

“Ibi The Great” teče kao pozorište u pozorištu, gde glumci energično snabdevaju publiku informacijama o Žarijevom tekstu i didaskalijama. Oni skoro pomahnitalo ulaze i izlaze iz uloga, rastvaraju pozorišni mehanizam, namećući analizu koncepta igre, pretvaranja. To se može tumačiti i kao putokaz za publiku, da javne igre, politička pretvaranja posmatra kao uloge na društvenoj pozornici, podložne bestidnoj manipulaciji, koje treba uvek preispitivati. Nemanja Bakić, Danica Grubački, Nikola Knežević, Srđan Aleksić i Biljana Keskenović parodično prikazuju različite likove, izvan polja psihološke igre. U celini ostaju lojalni Žarijevim idejama o neophodnoj mehaničnosti, automatizovanosti nastupa, insistiranju na svakoj vrsti preterivanja i odsustvu logike, sa ciljem obezvređivanja lažnog morala. Nastupi glumaca imaju različite kvalitativne domete, ali su u celini sasvim funkcionalni i stilski dosledni.

Predstava ima raskošna značenja, brojne slojeve igre, vizuelnu izazovnost i moćne songove koji kritički razobličavaju orgije vlasti. Muzika, kao i humor, probojna su sredstva izražavanja politički delikatnih tema, jer funkcionišu kao maske, imaju zavodljivu formu koja nosi razorne ideje. Plesno-muzičke scene se izvode u ironičnom ruhu, karikirajući malograđanska shvatanja tradicije (kompozitor Irena Popović Dragović, muzičar Strahinja Rašić, harmonika). Rediteljska rešenja zavode bujnošću mašte, na primer kada se Ibijevi na kraju pojavljuju na skijanju, upadljivo sportski obučeni, u pratnji lebdećeg veštačkog snega, ili kada uživaju u ogromnom gumenom čamcu u obliku ružičastog flamingosa. Ovi prizori takođe izazivaju delikatan humor zbog razvezane, opojne maštovitosti (kostim Biljana Grgur).

Scenski prostor i na vizuelnom planu odražava značenje vulgarnosti nasilja vlasti. Radnja se dešava u prostoru toaleta, odnosno klozeta, likovi na ve-ce šoljama kuju zavere da bi se domogli moći. A pojedine scenske slike se  mogu razumeti i kao suptilne metafore žrtava destruktivne politike, na primer, kada se “sa neba” sruči prizor na desetine obešenih ljudi, koji će ostati da vise na omčama do kraja. Oni su simbolički dokazi stradanja, svojevrsni duhovi koji će zauvek ostati među nama, da nas podsećaju na zločine vlasti.

Možda je najveća vrednost ovog “Ibija Velikog” uspešan spoj raskalašne zabave i subverzivnog humora koji magnetski privlače publiku, i istovremenog nametanja niza važnih pitanja, o političkoj moći, uticaju medija, manipulaciji visokim položajima, provincijalizmu, odnosu između velikh gradova i manjih sredina. A takav sklop predstavlja tačno tumačenje Žarijeve lakrdije koja se definiše kroz spoj tragičnog i komičnog, nihilizma i antirealizma, označavajući apsurde vlasti, ali i tragikomičan položaj čoveka u svetu.

Ana Tasić

Izvor: Politika

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.