09 Nov KRIZA ČITANJA I SAVREMENO POZORIŠTE
U saradnji Udruženja kritičara i teatrologa Srbije, 28. Jugoslovenskog pozorišnog festivala iz Užica i Regionalnog centra za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju Užice u ponedeljak 6. novembra u 12 časova organizovan je razgovor na temu Kriza čitanja i savremeno pozorište u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju Užice. Uočena pojava krize čitanja kod dece i mladih se reflektuje na piramidu obrazovanja od osnovne škole sve do Visokih škola i Fakulteta. Kako se predstave koje se nalaze na repertoarima pozorišta u Srbiji zasnivaju većinom na dramskoj književnosti i dramatizacijama proznih tekstova kriza čitanja se neminovno odražava i na pozorište.
Moderator razgovora je bila prof. dr Marina Milivojević Mađarev sa Akademije umetnosti iz Novog Sada i predsednica Udruženja kritičara i teatrologa Srbije a učestvovali su prof. dr Ljiljana Kostić sa Pedagoškog fakulteta iz Užica, Miloš Latinović, književnik i član Udruženja iz Beograda, Andrej Čanji, teatrolog, pozorišni kritičar i član udruženha i prof.dr Milan Mađarev sa Visoke škole strukovnih studija za obrazovanja vaspitača iz Kikinde i član Udruženja. Prof. dr Ljiljana Kostić je u svom izlaganju nekoliko puta citirala misli Dušana Radovića koji je pre više decenija ne samo anticipirao današnju krizu čitanja, već je ponudio i određena rešenja.
Dr Milan Mađarev je povezao današnju krizu čitanja sa tekstom Postoji li kriza čitanja koji je napisao pre petnaestak godina za časopis Detinjstvo iz Novog Sada. Ako je tada postojala zapitanost u međuvremenu se kriza čitanja razvila tako da su duhovite i upozoravajuće misli o nečitanju Pjera Bajara i Zorana Živkovića dobile alarmantnu dimenziju. Naruku nečitanju idu i odlomci iz knjiga u lektiri (zbog malog broja časova), dok pozorišne predstave sve česte predstavljaju komentare pojedinih dela u kojima se literarni predložak jedva nazire.
Miloš Latinović je zauzeo stav da se zapravo čita veoma mnogo, ali da su to naslovi koji nemaju neku veliku književnu vrednost, čak i kod autora koji bi takve knjige mogli da napišu. Ovi autori pišu knjige po diktatu tržišta i ciljne grupe čitaoca za koje su sigurni da će knjige kupiti. Oni od prodaje knjiga žive, a ne od stručnog mišljenja kritičara ili teoretičara književnosti.
Andrej Čanji je izneo provokativnu tezu da mlade treba pustiti da sami biraju šta će čitati jer neke od tzv. kanonskih dela svetske i domaće literature mogu biti krajnje nezanimljive za mlade čitaoce. Njegovo izlaganje je izazvalo dosta polemika kod predstavnika pedagoga, profesora i nastavnika, jer je preporuka da se u lektiru ubace i neki trivijalni autori, a sa tim u vezi izbace neka dela dokazane vrednosti izazvala već dovoljno štete.
Tribina je zaključena predlogom da Udruženje kritičara i teatrologa Srbije, Jugoslovenski pozorišni festival, Pedagoški fakultet u Užicu i Regionalni centar za profesionalni razvoj prošire saradnju i da zajednički na narednom festivalu organizuju radionice i razgovore.