28 Jan Lažne vrednosti u lažnom svetu [Ana Tasić]
„Sve dobre barbike“, prema romanu Katarine Mitrović, dramatizacija i adaptacija Isidora Milosavljević, režija Đorđe Nešović, Hartefakt
Nastali prema romanu Katarine Mitrović, scenski tekst i predstava „Sve dobre barbike“ imaju fragmentarnu, postdramsku formu, za koju se može reći da odgovara temi, pokušaja sastavljanja zdrobljenih komadića života, protagonistkinje Vanje, spisateljice koja se vraća u rodno mesto, Obrenovac, jer nije uspela da se održi u precenjeno skupom jezgru Beograda (dramatizacija i adaptacija Isidora Milosavljević). Identitet glavne junakinje je nestabilan, promenljiv, što se na formalnom planu zanimljivo izražava izborom da je igraju tri glumice, Julija Petković, Aleksandra Arizanović i Nevena Kočović, koje predstavljaju i sve ostale likove, članove Vanjine porodice, prijatelje, kolege, poslodavce, pokazujući u tome zadivljujuću veštinu transformacije, kao i odgovarajuće pretopljene stilske promene, od sugestivnog psihološkog realizma, preko hladnije narativnosti, do oštre karikature.
Obučene jednolično, uniformisano i identično, u bezlična sivkasta odela (kostim Marija Varga), glumice nastupaju nadahnuto i precizno, na kamernom prostoru, u stanu Hartefakta, u izrazitoj blizini gledalaca, pojačavajući naš doživljaj igre, i višeznačno nas uključujući u svet protagonistkinje. Radnja se odvija u vreme Vanjinog prelomnog tridesetog rođendana, kada se svode računi, sagledavaju lični uspesi i neuspesi, otvarajući prostor borbe sa iskustvima razočaranja, depresije, fobija, u našem korenito kompetativnom, tehnologizovanom, otuđenom svetu, carstvu aplikacija, Instagrama i Tindera.
Reditelj Đorđe Nešović radnju i glumice vodi suvereno i autentično, delikatno i stilizovano razigravajući osnovni minimalizam, suptilno promišljenim rešenjima. Vrlo je uzbudljiva igra sa zvukom, gradi se osobeni zvučni pejzaž, gde se prepliću snimljeni glasovi i uživo izgovarane reči, posredovane mikrofonom, što stvara jednu horsku, košmarnu ofanzivu glasova, neuhvatljive tokove pomahnitalih misli koje muče protagonistkinju, prenoseći to osećanje nemira i na gledaoce. Tokom razmotavanja radnje, izazovno se menjaju intenziteti i boje svetla, od žute, preko plave i roze, do pune tame, menjajući atmosferu, ali i simbolički smisao. Govor glumica se povremeno pretapa u zajedničku pesmu i ples, stvarajući začudna značenja začaranih krugova unutrašnjih lomova, kao i snage zajedništva, a takođe se može tumačiti i u ritualnom smislu, pokušaja isceljenja, ili egzorcizma ličnih (metaforičkih) demona. Na sceni se izvode i individualni songovi koji donose vrednu poetsku nadgradnju, estetizujući sveprisutni, narastajući bol, koji preplavljuje i stvarnost i snove, na primer u upečatljivom nastupu Julije Petković (Dude Buržujke).
Drugi deo ove u celini vrlo uspešne predstave počinje fino promišljenim menjanjem scenskog prostora, kada glumice unose na scenu stari televizor, saksiju sa cvećem i jednu fotelju. Sa tog televizora će nam se kasnije obratiti Katarina Mitrović, i pročitati delove njene knjige „Sve dobre barbike“ otkrivajući nam lična iskustva sa depresijom, strahove nikle tokom NATO bombardovanja devedesetih godina, sećanja na njih itd. Takođe nam daje uputstva za nastavak predstave, za koji treba da promenimo naša mesta, raspored sedenja, zbog predstojećeih promena mesta dešavanja radnje. Ovaj postupak uvođenja autorke teksta u izvođenje može se tumačiti kao vid uspostavljanja dokumentarističkih značenja, koja takođe pojačavaju doživljaj igre, zbog neobičnog isticanja autentičnosti radnje. A premeštanje gledalaca nameće konkretnu i simboličku potrebu za promenom perspektive, uglova posmatranja i razmišljanja o temama prolaznosti i potrage za smislom (naših) života, u okeanu besmisla, nametnutog ludačkom kompetativnošću, u bezglavoj trci za novcem i takozvanim uspehom, lažnim vrednostima jednog lažnog sveta.