08 Jan MAJSTOR I MARGARITA [Marina Milivojević Mađarev]
Mihail Bulgakov, „Majstor i Margarita“, režija Andraš Urban, Narodno pozorište Beograd
Nova predstava Narodnog pozorišta je Majstor i Margarita nastala na osnovu istoimenog romana Mihaila Bulgakova u dramatizaciji Kate Đarmati i režiji Andraša Urbana. Majstor i Margarita je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih romana 20. veka. Roman ima kompleksnu strukturu. Počinje dolaskom Satane i njegovih slugu u Moskvu za vreme Staljina. Satana želi da proveri da li je tačno da Rusi više ne veruju u boga, đavola i čuda. Radnja romana, uz niz bočnih priča, prati nastajanje i nestajanje romana o stradanju Ješue (Hrista) za vreme Pontija Pilata koji piše Majstor zaljubljen u Margaritu. Za Bulgakova nasuprot ultimativnog dobra ne stoji ultimativno zlo već banalnost. Uvid i u dobro i zlo su neophodni za veliku umetnost, a kukavičluk je smrt za umetnost. Majstor i Margarita je i briljantna satira na ulogu kulturnih radnika u uspostavljanju i održavaju staljinističkog sistema i filozofska rasprava o bogu, đavolu, umetnosti i čudu. Ovo je takođe i ljubavni roman. Ovo delo je ne manje značajno i zbog onoga što se sa njim događalo i kako je njegovo pisanje i objavljivanje suštinski odražavalo promene na Istoku i Zapadu Evrope. Sve ovo je opšte poznato i svako ko je čitao roman sve ovo zna i mnogo detaljnije i temeljnije, ali je ipak važno naglasiti kompleksnost romana. Postavka Majstora i Margarite na pozorišnu scenu je zaista veliki izazov. Nije realno da sva ta dubina i širina drame u i oko romana može da stane u punom formatu u jednu predstavu od sat i pedeset minuta. Jasno je to većini onih koji dolaze na predstavu, ali se opet svi nadaju da će pozorište ovaj put u tome uspeti, jer, zaboga (ili dođavola?) čemu postavka čuvenog romana ako predstava ne uspeva da se makar približi delu?
Kata Đarmati je u nekim svojim ranijim dramatizacijama (npr. Ana Edeš NP Subotica i Očevi i oci NP Beograd) pokazala da ume da vešto sažme u dramsku formu narativnu strukturu romana tj. duže priče. I ovde je Kata Đarmati „uhvatila“ osnovne linije Bulgakovljevog romana. Predstava počinje relativno detaljnom dramatizacijom prvog poglavlja iz romana koji se dešava u doba staljinističkog terora i u kome se dva socrealistička pisca koji negiraju postojanje boga susreću sa Volandom (emanacijom đavola). Ova scena je i u romanu sva sastavljena od dijaloga i zaista je prijemčiva za scenu. Na nju se nadovezuje dramatizacija drugog poglavlja koji se dešava u Judeji kada Pontije Pilat treba da potvrdi presudu koju su jevrejski sveštenici tražili za Ješuu. Kada je gledaocima predstavila dve osnovne linije priče Kata Đarmati nas brzo i efikasno vodi do kraja romana. Filozofske rasprave uglavnom su date kroz brehtovske rečitative. Osnovne ideje romana koje su izvučene u predstavi su „Svaka vlast je nasilna“ i „Rukopisi ne gore!“. Ove rečenice su više puta ponovljene kako bi se dobio utisak o jasnom odnosu spram literature. Čvršće povezivanje između dve priče reditelj je nastojao da dodatno postigne time što likove iz dve glavne priče – priče o sudbini umetnika u staljinizmu i priče o sudbini Ješue koji govori o bućem svetu pravednih ljudi (nešto kao idealni socijalizma) u okupiranoj Palestini igraju isti glumci: Ješuu i Majstora igra Aleksandar Vučković, Ivana Bezdomnog i Levia Mateja Dragan Sekulić, a Berlioza i Kaifu Nedim Nezirović.
Roman Majstoru i Margariti je sjajna satira na situaciju u kojoj pisci pristaju da svojim delima služe monstruoznom sistemu, dobijaju brojne beneficije od tog sistema, žive bolje od prosečnog bednog građanina jer su korisni i poslušni. Jedan od njihovih glavnih zadataka je da u svojim piskaranjima negiraju postojanje i boga i đavola. A onda se Satana lično poigra sa njima cinizmom koji je ravan bezosećajnosti sistema prema običnom čoveku. Problem dramatizacije Kate Đarmati je u tome što nije nađen način da ovaj aspekt romana bude dosledno sproveden u predstavi. Bez tog okvira drama o stradanju umetnika i proroka gubi na snazi, jer nije jasan smisao đavolje ujdurme i veličina žrtve. Možda se dramaturškinji učinilo da je pravljenje satire na staljinizam danas šibanje mrtvog konja, ali, opet, postoje druge vrste tiranije koje su takođe opasne. Osim toga, mi živimo u vremenu kada religija doživljava veliki come back i pojačava se sumnja u nauku. Danas bi se Bulgakovljev Voland (đavo) pre mogao čuditi obilju različitih verovanja nego neverovanju. Stoga se rekontekstualizovanje priče čini neophodnim.
Reditelj je imao nekoliko pokušaja u tom pravcu tokom predstave. Predstava počinje duhovitim i znakovnim natpisom na ćirilici: „Религија је опијум за народ“. Ta krilatica je tipična za doba tvrdog socijalizma (ali je u suštini Marksova teza). To što je napisana ćirilicom koja se sada intezivno nameće, može da se tumači kao rediteljeva namera da dve rigidnosti spoji u jedan scenski znak. Još jedan uspeli momenat svakako je Volandov (Pavle Jerinić) govor okupljenima u socijalističkom varijeteu, gde se on u stvari obraća nama u publici i govori o tome kako i koliko rigidna vlast lako pokorava ljude potkupljivanjem i onda, a i danas. Ova scena je efektna i na premijeri je izmamila aplauz na otvorenoj sceni – publika voli kada (se) prepozna. Međutim, ovakvih momenata nema mnogo. U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila jer umetnici nisu hteli da govore o staljinizmu, a nisu našli drugačiji način da taj važan aspekt radnje romana prevedu u predstavu. Bez tog pritiska ponašanje likova postaje nerazumljivo. Jer, nije stvar u tome da je đavo napao neke ljude, već je paradoks u tome da je on napao one ljude koji i pored svega što im đavo čini uporno negiraju njegovo postojanje i izmišljaju najluđa objašnjenja sve dok ih gospodar tame ne dovede do nervnog sloma ili pogibije. A onda vlast očigledne i katastrofalne posledice delovanja đavola zataškava na isti način na koji zataškava i svoje svinjarije. Bulgakovljeva rečenica „ako nema dokumenta, onda nema ni čoveka“ čini nam se aktuelnom i danas kao i u Staljinovo vreme.
Predstava ima atraktivnih glumačkih momenata – pojava Pavla Jerinića kao Volanda i Nade Šargin kao Margarite. Zatim vizuelno predstava deluje bogato i atraktivno. Disk na kome je na početku bila ispisana socrealistička krilatica ćirilicom pretvara se po potrebi u Mesec, planetu Zemlju, vatreno Sunce, magični disk za hipnozu… Na sceni besni požar, kotrljaju se mrtvačke glave, iznose kosturi, pleše sa štakama i bez štaka i pevaju brehtovski songovi, a kompozitorka Irena Popović svira na klaviru u dnu scene. Nevolja je u tome što i pored brojnih atrakcija, koje su na mestu jer je reč o đavoljim čudima, predstava ima monoton ritam. Takođe imamo utisak da glumci ulažu veliki napor da istovremeno budu ubedljivi i da igraju a la brehtovska gluma, ali ne uspevaju da nas uvere u smisao svog pristupa. Time što je istim glumcima dao da igraju likove u različitim epohama reditelj je pokušao da podvuče sličnost između terora prema slobodnom čoveku u različitim epohama. Ali to preklapanje ne doprinosi da ideja predstave bude jasnija. Posledica toga je da gledaocu pažnja luta i da postavlja pitanja na koja ne nalazi valjan odgovor. Jedno od takvih pitanja je zašto Vanja Ejdus, inače odlična glumica, igra Pontija Pilata i zašto nosi kostim (kostimograf Bojana Nikitović i Stefan Savković) koji glumici ne pomaže da kreira važan lik već čini da njena pojava na sceni bude nejasna metafora. Moramo priznati da rediteljeva ideja da Pontija Pilata igra žena može da bude zanimljiva u savremenom kontekstu. Vanja Ejdus je glumica koja je dorasla takvom zadatku. No, da bismo razumeli ovaj iskorak mora nam biti potpuno jasan novi, savremeni kontekst ove velike priče.
Da je u pitanju neki drugi reditelj možda bismo mogli da pomislimo da nije imao dovoljno hrabrosti ili veštine, ili iskustva, ali Andraš Urban je poznat po nesumnjivo angažovanim predstavama. On ume da napravi angažovanu i provokativnu predstavu, ali reklo bi se da mu ovog puta to nije bilo dovoljno i da je pokušao da uradi nešto drugačije. Nešto što je složenije i dublje i zbog čega bi imalo smisla latiti se postavke na scenu Majstora i Margarite. Jer, ovaj roman nije samo politička satira već i roman o dubokoj ljubavi, o odnosu metafizike i umetnosti. Ove teme jesu bliske reditelju Andrašu Urbanu. Setimo se njegove rane predstave Vojcek koju je radio sa trupom Ajova, ili Kratka priča o antihristu koju je radio u Bitef teatru. Pravo je umetnika da istražuje i rizikuje, a činovnici neka igraju na sigurno. Tome nas uči i roman Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova.
(Objavljeno u časopisu „Vreme“)