29 Jan Miroslav Miki Radonjić, Begunci iz beznađa – dramski opus Vide Ognjenović u kontekstu savremene srpske dramaturgije i književne tradicije, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2017. [Aleksandar Milosavljević]
Teatrološka analiza koju Miroslav Miki Radonjić sprovodi u studiji Begunci iz beznađa praktično je započeta u njegovoj prethodnoj knjizi – Sterija u ogledalu XX veka. U njoj je, naime, Radonjić precizno uspostvio teorijske i metodološke osnove za svoje – u našim uslovima retko primenjivano – komparativno sagledavanje i tumečenje poetičkih, stilskih i jezičkih aspekata dêla domaćih dramskih autora. Baveći se Jovanom Sterijom Popovićem Radonjić je analizirao i odjeke njegovih komedija u domaćoj dramskoj književnosti – ponajpre tematske, idejne, poetičke, stilske pa i jezičke aspekte, ali i njegove poglede na ono što deteminiše sudbinu srpskog naciona. Tako će u jednom od poglavlja svoje tadašnja studije, autor prepoznati karakter Sterijine komediografije u konktetnim dramama Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića, Slobodana Selenića, pa i Vide Ognjenović.
Sada je u središtu njegove pažnje bogat i po mnogo čemu raznovrsni dramski opus Vide Ognjenović, no u svojoj najnovijoj knjizi Radonjić će – smelo primenjujući već uspostavljena metodološka polazišta – sagledavati i analizirati drame ove spisateljice uvažavajući najširi kontekst domaćeg dramskog stvaralaštva. Radonjić, naime, polazi od pretpostavke da je umetničko stvaralaštvo bilo kog autora neophodno kontekstualizovati, odnosno postaviti ga u specifičan, odgovarajući koordinatni sistem definisan relevantnim delima njegovih savremenika. Pri tom, autor studije se neće baviti jednostavnim utvrđivanjem „uzroka“ i „posledica“, odnosno mogućih uticaja i sličnim temama koje pripadaju arsenalu metodoloških postupaka klasične komparatistike ili, kako bi to Danilo Kiš rekao, lovom na književne uzore. Radonjića zanima da utvrdi generalnu atmosferu, tematska i idejna težišta svojstvena određenoj eposi, stilske osobenosti i primenjene poetičke principe pisaca koji su, zajedno sa Vidom Ognjenović, formirali sliku dramskog stvaralaštva aktuelnog trenutka, te da nakon takve, inicijalne kontekstualizacije, razmotri osobenosti dramsko-literarnog prosedea autorke čiji opus razmatra.
Pri određenju pojma „savremeno“ Radonjić prihvata uvreženi stav, koji recimo afirmiše i Slobodan Selenić u svojoj znamenitoj Antologiji savremene srpske drame iz 1977. godine, te podrazumeva epohu od kraja Drugog svetskog rata do današnjih dana. Reč je, dakle, o izuzetno širokoj vremenskoj odrednici koja obuhvata drame Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Slobodana Selenića, Velimira Lukića, Borislava Pekića, Dobrivoja Ilića, Milice Novković, Nebojše Romčevića, Biljane Srbljanović i Milene Marković.
Analizirajući drame pomenutih autora, dakako ponajpre one koju su na temetskom i idejnom planu bliske komadima Vide Onjenović, autor knjige definiše fino tkanje koordinatnog sistema čitave jedne epohe te konstatuje da je Vida Ognjenović po svemu apartna pojava u našoj dramskoj književnosti, da se njeni komadi i po stilu, i po poetici, i po tretmanu govorne fakture njenih likova, ali i spisateljkinom odnosu prema tradiciji, ne uklapaju u postojeće trendove, da nisu posledica odjeka tuđeg spisateljstva, još manje pomodnih trendova, te da, čak i kada na tematskom planu korespondiraju sa delima drugih pisaca, ipak tvore čvrst i jedinstven monolit autentičnog literarnog, dramaturškog stvaralaštva. Sada, smeštena u precizno definisani koordinatni sistem savremenog domaćeg dramskog stvaralaštva, konstatacija da je Vida Ognjenović samosvojna pojava u našoj dramskoj književnosti, nije prazna kritičarska floskula, a argumenti koje ovom prilikom nudi Radonjić, dobiće u nastavku studije i ozbiljnu teatrološku težinu.
U drugom, centralnom delu knjige, autor detaljno piše o svakom od komada iz bogatog dramskog opusa Vide Ognjenović – analizira likove, tematsko-motivsku strukturu dela, kompoziciju, prostor i vreme u drami, te njene stilske i jezičke odlike. U zaključku koji na koncu proizilazi iz ove opsežne analize stoji konstatacija da je Vida Ognjenović uistinu autohtona spisateljica, da je njen opus obeležen izuzetnom erudicijom, ali i da svakoj temi kojoj pristupa evidentno prethode ozbiljne i opsežne pripreme, temeljno istraživanje odgovarajuće dokumentacije i arhivske građe, a to pak ne podrazumeva samo ispitivanje literature i raznih arhiva nego i, recimo, jezika koji će, kako vidimo, biti jedan od temeljnih postupaka karakteririzacije likova, te će i na taj način definisati dramatis persone. Premda se često vraća temama iz istorije, kao što je to na primer činila u slučaju komada Je li bilo kneževe večere?, Mileva Ajnštajn ili Don Krsto, ili kada se kao junaci njenih komada pojavljuju autentične istorijske ličnosti, Vida Ognjenović ne piše povesne drame, nego istorijske događaje transponuje u dramsku strukturu svojih komada stvarajući od tih događaja i tih ljudi autonomne i samosvojne dramske junake. Istorija, takođe konstatuje Radonjić, za ovu spisateljicu ne predstavlja večito vraćanje istog, no priliku da – dosledno izbegavajući dnevno-političku aktuelizaciju i banalizaciju – ukaže na mentalitetske crte, političke okolnosti i politikantske zloupotrebe koje neprestano određuju sudbinu ljudi ovog podneblja.
Radonjić zapaža i da je drame Vide Ognjenović teško, pa i nemoguće, precizno žanrovski definisati, te zaključuje da je ovo činjenica posledica spisateljičine svesne namere da se poigrava žanrovima, da iz kvaziistorijske priče radnju svog komada, na primer, prevede u melodramske tokove, ili da u prvobitno ljubavno intoniranoj dramskoj povesti otkriva mnogo dublje slojeve i drugačije dimenzije. Međutim, zajednička linija koja, bez obzira na raznovrsnost tema, poetičkih pristupa i dramaturško-literarnih postupaka, povezuje sve dramske komade ove autorke, jesu tamni valeri gorkih završetka njenih drama, rastrežnjujuća dramska finala u kojima njene dramatis persone bivaju suočene sa poražavajućim istinama o svojoj eposi ali i vlastitim zabludama.
Još jedna od crta po kojima prepoznajemo spisateljstvo Vide Ognjenović je, konstatuje Miroslav Radonjić, i fino plasirana ironija. Katkada je ona svedena na britku repliku ili je njome s razlogom bremenita neka od scena iz njenih komada, no ponekad se ironija valja tiho i neizgled neprimetno, kao što je to recimo slučaj u njenim Seobama, pa poput gustih, teških panonskih magli zaodeva dramu, darujući joj ne samo atmosferu nego i presudno bojeći njen smisao.
Kao potvrda da je Miroslav Radonjić u teatarsku avanturu svojevremeno stupio kao pozorišni kritičar, dakle kao analitičar teatarskog umetničkog dela, neka posluži i njegovo zapažanje da je u bezmalo svim dramskim delima koje je Vida Ognjenović napisala više nego evidentno da je spisateljicinu ruku vodilo i jasno artikulisano (i osvešćeno) iskustvo prethodno već uveliko afirmisane pozorišne rediteljke, što će reći osobe koja ne samo što u svakom trenutku zna da piše za pozornicu i glumce, nego i veoma vodi računa o tome da svakim elementom svog dramskog rukopisa pomogne i glumcu i reditelju.
Treći deo knjige Radonjić je posvetio analizi odnosa dramskog spisateljstva Vide Ognjenović i književne tradicije kao njene kreativne inspiracije. U ovom segmentu studije autor će pažnju usredsrediti na Joakima Vujića, Steriju, Stefana Mitrova Ljubišu, Iva Andrića i, dabome, pisca Seoba, Miloša Crnjanskog, ali i usmenu književnu tradiciju, preispitujući na koje je sve različite a vazda dramski potentne načine dramska spisateljica koristila i, posebno, transponovala nedramski materijal u dramsku formu.
Knjiga Begunci iz beznađa Miroslava Mikija Radonjića pisana je jednostavnim rečnikom, pitkog je stila te otuda razbija predrasudu da ozbiljna, naučno utemeljena literatura mora da odzvanja visokoparnim i najčešće nerazumljivim tonom. Radonjić ispisuje izuzetnu teatrološku studiju koja svojim teorijsko-metodološkim pristupom, svojom analitičnošću i svestranim pristupom definiše dramski opus Vide Ognjenović, ali ga i na kreativan i instruktivan način kontekstualizuje u sferi našeg domaćeg dramskog stvaralaštva. Istovremeno, ovo štivo se nudi kao nezaobilazan priručnik – ne samo za analizu pojedinih drama Vide Ognjenović, nego i buduće inscenacije njenih dramskih dela, dakle ono će svakako biti polazište za buduće rediteljske eksplikacije i glumačke kreacije.
Prikaz knjige za 3. program Radio Beograda