05 Mar Монографија о људској разборитости [Милош Латиновић]
Александар Милосављевић, Пола века борбе за смех – Дани комедије, првих педесет година, Културни центар Светозар Марковић, Јагодина, 2024.
…смех је човеку својствен, то је знак његове разборитости
Умберто Еко
Монографија Александра Милосављевића Пола века борбе за смех – Дани комедије, првих педесет година, објављена у издању Културног центра Светозар Марковић из Јагодине пример је педантног и свеобухватног представљања и обраде једне, у нашем случају, уметничке теме – фестивала Дани комедије, који пола века представља значајну референтну тачку позоришног живота Србије.
Милосављевић је послу приступио одговорно, зналачки искуствено, а теоријски студиозно, те је богату грађу и репрезентативни одзив аутора ослонио о два носећа стуба: први, посвећен манифестацији (О Данима комедије – између осталих текстови Добрице Милићевића, Мухарема Первића, Радомира Путника, Душана Ковачевића, Миловоја Млађеновића) и други, посвећен жанру (О комедији – уз остале, ту су прилози Небојше Ромчевића, Славка Милановића, Мирослава Радоњића), те је таквим приступом заокружио истраживање у смислу конкретног дефинисања жанра и истицању важности манифестације која овај уметнички правац негује и за њега се – „бори“.
Остали сегменти монографије Пола века борбе за смех – Дани комедије, првих педесет година представљају одличну надградњу темељног истраживања, а посебно се то односи на одељке Прилози за историју Дана комедије (издвајам текст Феликса Пашића) и Театрографија, обимна, прецизна и прегледна, у оквиру које читалац/истраживач може пронаћи комплетинаре податке о селектираним представама и театрима који су наступали у Јагодини, о члановима жирија и додељеним наградама.
Ауторски текст Александра Милосављевића на почетку књиге, грандиозни је портал мнографији, али још више фестивалу, јер обрађује, деценију по деценију, непрестану борбу за смех манифестације чија је, од почетка утврђена тактика о потреби да се води рачун о високим уметничким стандардима изабраних представа, представа које кореспондирају с публиком, доносила резултат од свог првог издања 1972. године. Милосављевић управо истиче ту корелацију као највећи бенефит комедиографском жанру у Србији И наглашава да Дани комедије никада нису повлађивали публици, али су представе из бројних селекција увек задовољавале најшири укус.
Фестивалска награда „Ћуран“ веома брзо је постала релевантна у театарским оквирима, а добијали су је великани српског глумишта и театарске уметности, попут Мије Алексића, Бранка Плеше, Јелисавете Сабљић, Зорана Радмиловића, Мире Бањац, Николе Симића, Петра Краља, Властимира Ђузе Стоиљковића, Светлане Бојковић, Милана Гутовића, те редитеља Мирослава Беловича, Љубомира Драшкића, Паола Мађелија, Дејана Мијача, Боре Драшковића, Егона Савина, Кокана Младеновића и многих других.
Током протеклих педесет година није све, наравно, било лако, нити једноставно, но Милосављевићева анализа показује сву виталност фестивала Дани комедије, али и комедије као омиљеног театарског жанра. Јасно је, такође, уочљив развој комедиографског репертоара у српским позориштима у распону од свима познате класике према модерној комедији, што се одражавало на начин глумачке интерпретације, као и редитељских иновација.
Несумњиво су Дани комедије својим полувековним трајањем допринели напретку комедиографског жанра, а посебно је интересантна чињеница да нема позоришта у Србији које није наступило на фестивалу у Јагодини. У контексту свега наведеног јасне су вредности монографије Пола века борбе за смех – Дани комедије, првих педесет година, о чему, осим обимног и квалитетног садржаја, говори визуелни идентитет и опрема књиге (дизајн Слободан Штетић), као најбољи пример, тачније модел, како се конципирају и графички опремају књиге о важним људима и значајним манифестацијама.