28 Jan Nezaboravak, potočnica, zmijske oči [Aleksandar Milosavljević]
Iako duboko zaranja u ambise nesreće jedne porodice, drama Mine Petrić se ni asocijativno a ni na druge načine ne vezuje za slavnu prvu Tolstojevu rečenicu iz romana Ana Karenjina o razlici između srećnih i nesrećnih porodica. Mnogo više ovaj komad korespondira sa dramskim senzibilitetom Sema Šeparda, jer ukazuje na debele naslage katkad mračnih tajni koje vremenom postaju predmet gotovo patoloških igara – neprestanog razotkrivanja i ponovnih pokušaja njihovog prikrivanja – što zapravo, pokazaće se, određuje dinamiku konkretnog porodičnog života.
A u ovom slučaju porodicu čine tri žene – baka, njena ćerka i unuka. Njih tri će između sebe imati mnogo nerašćišćenih računa; mnogo je toga što tokom decenija nisu želele, ali još i više – nisu mogle i umele da razreše. U drami će se, kao u kakvom vremeplovu, mešati i međusobno preplitati različiti vremenski periodi, i svaki od njih će, kao u slagalici, nuditi poneki fragment ovog porodičnog mozaika. Svega ovde, naravno, ima: i ljubomore, i sebičluka, i nesvesno počinjenih grešaka, i naivnosti, i prećutane patnje, ali jedino čega nema – verovatno kao i u životu uopšte, ili kao i u slučaju ma koje porodice – nema dovoljno iskazane ljubavi. Samo da je na tom planu otkrivanja vlastitih emocija bilo više iskrenosti, da su reči „ljubav“ ili „volim te“ prešle u pravom trenutku preko usana svake od ovih žena – čini se – breša je mogla da bude probijena i epilog, a s njim i usud, možda bi, bili drugačiji. Ali, naravno, nisu. Otuda, naime, i ova drama i ova scenska igra.
Rediteljka nas na početku predstave uvodi u priču tako što akterke sa pokućstva skidaju najlone koji štite nameštaj od prašine i vlage. Ili, drugim rečima, uklanjaju najlon koji predstavlja zaštitu od protoka vremena. U isti mah, upravo je u ovoj priči vreme relativizovano, pa su tako u pitanje dovedena i sećanja. Naime, jedna od tri junakinje – baka, pati od demencije. S druge strane, premda nemaju dijagnozu, i ostale junakinje imaju probleme sa sećanjima. Savaka je, naime, naknadno formirala svoje filtere kroz koje će, u zavisnosti od vlastitih kriterijuma i, popnajpre, emocija, formirati ne samo sećanja no i sliku aktuelne stvarnosti.
Tako Mina Petrić, a s njom i rediteljka Tara Mitrović – svaka na svoj način, odgovarajućim sredstvima, pletu uzbidljivu i potresnu dramsko-scensku igru koja uveliko prevazilazi okvire svedočanstva o jednoj, reklo bi se po mnogo čemu, specifičnoj porodici, pa predstava dobija univerzalnu dimenziju u kojoj prepoznajemo cicilizaciju čiji su akteri navikli na prećutkivanje i nemo podrazumevanje stvarnost.
Spisateljica ovu priču, inače bremenitu žestokim emocijama, svesno lišava suvišne sentimentalnosti, a finim humorom oslobađa je i svakog oblika patetike. Ovaj trag promišljeno i dosledno sledi rediteljka te na temelju realističkog ambijenta, koji efektno gradi scenografija Marije Kalabić, uspostavlja okvire za suptilnu glumačku igru u kojoj nije bilo mesta za prejake emocije i odveć smažan patos. Stvaranju odgovarajućeg ambijenta i distanciranju od realizma doprinela je u muzika Dunje Crnjanski.
Aleksandra Pleskonjić je bila maestralna Baka, udovica ruske literature a ne muža o kojem, uostalom, ništa i ne znamo. Svedena na poluton, na diskretan gest, na nijanse u izrazu, ali i razgoropađena kad brani demenciju ugrožene starice ili emociju majke i bake, Pleskonjićeva je i ovom prilikom potvrdila status vrhunske glumice.
Drskošću, odsečnim tonom, oštrim gestom i, naročito, sjajnim nijansiranjima kojima je glumački više nagoveštavala no što je pokazivala, Alisa Lacko je u isti mah bila i saosećajna unuka, i buntovna tinejdžerka koja teško prašta, ali i ćerka koja kroz odnos prema baki iskazuje koliko je željna ljubavi.
I Mina Petrić i Tara Mitrović zaslužuju nove scesnke prilike i veću pozornicu od Kamerne scene Srpskog narodnog pozorišta.
(Objavljeno u emisiji „Kulturni krugovi“ Drugog programa Radio Beograda)