10 Aug O knjizi Prvih pet – zborniku drama nagrađenih na Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu od 2012. do 2016. godine [Aleksandar Milosavljević]
Na početku ponešto treba reći o Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Nastao 2012. godine, aleksinački festival je zapravo naslednik paraćinskog Festivala pozorišnih praizvedbi koji su pre više od dve decenije osnovali Slobodan Selenić, akademik, profesor, romansijer i dramski spisatelj, te Dušan Duka Jovanović, glumac i reditelj. Ideja osnivača je bila da se ovim festivalom podstakne domaće dramsko stvaralaštvo, ali i da bude pružena konkretna podrška ovdašnjim pozorišnim upravama da na svoje repertoare smelije stavljaju još neizvedena dramska dela. Paraćinski festival je devedesetih godina prošlog veka zbog razumljivih razloga smalaksao, ali je uporni Dušan Jovanović uspeo da ga, uz ponešto izmenjeni koncept, oživi u Aleksincu. Nove, aleksinačke propozicije, naime, podrazumevaju da u selekciji mogu da se nađu ne samo prva izvođenja domaćih dramskih tekstova, nego i praizvedena dela inostranih autora, razume se prevedena na srpski jezik. Na taj način su, barem što se tiče našeg aktualnog trenutka – kada je zamrla inicijativa aktera projekta Nova drama beogradskog Narodnog pozorišta, a Projekat tri – Nevinost Srpskog narodnog pozorišta više ne postoji – Sterijino pozorje i Festival prvoizvedenih predstava su praktično jedini, ili makar veoma usamljeni, primeri istrajne borbe za afirmaciju novih dramskih tekstova.
Do sada je na Festivalu u Aleksincu izvedeno dvadeset sedam praizvedbi, interesovanje domaćih pozorišta ukazuje na prilično visok rejting aleksinačke teatarske manifestacije, a u upravo objavljenoj knjizi Prvih pet, koju je priredio Milivoje Mlađenović, sabrani su dramski tekstovi – dosadašnji pobednici Festivala prvoizvedenih predstava: Devojke Radoslava Pavlovića, Mali Geza Janoša Haja, Bizarno Željka Hubača, Moj sin samo malo sporije hoda Ivora Martinića i Gde je nestao Harms Mile Mašović Nikolić. Pojava ne samo ovog festivala nego i zbornika nagrađenih drama značajni su za ovdašnji teatarski život već i zato što je dramskim autorima u današnjoj Srbiji uistinu teško da se probiju do pozornica. U svetlu činjenice da vitalnost pozorišnog života bilo gde u svetu ponajpre zavisi od domaće dramske literature, i to pre svega od savremenog dramskog stvaralaštva, može zvučati paradoksalno podatak da je našim savremenim dramatičarima teško da se afirmišu. Ova činjenica bi eventualno mogla da vodi ka zaključku da imamo rđave dramske autore, što nije tačno, a istina da im nije jednostavan proboj do ovdašnjih pozorišnih scena uslovljena je rđavim stanjem u našem teataru.
U sveopštoj besparici, kada se i ono malo novca namenjenog pozorištima svake godine sve dramatičnije smanjuje, a u situacji kada u Državi ne funkcioniše bilo kakav sistem kulturne politike, domaći teatri moraju intenzivno da se bore za gledaoce. Njih će, međutim, u pozorišne sale pre privući zvučna imena domaćih i inostranih klasika i iz lektire uveliko poznati naslovi njihovih dela, nego nepoznata imena savremenih stvaralaca. Otuda pozorišne uprave nerado reskiraju pa uzdržano reaguju na ponude domaćih savremenih pisaca, čak i u slučajevima kada ne postoji sumnja u kvlaitet konkretnog dramskog teksta. Tako na repertoarima ovdašnjih teatara redovno srećemo imena Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića, nešto ređe i savremenih klasika Ljubomira Simovića ili Dušana Kovačevića, pa i mlađih spisateljica poput Milene Marković i Biljane Srbljanović, ali ne i Mile Mašović Nikolić ili Janoša Haja, a postalo je apsolutno nemoguće očekivati inscenacije drama mladih pisaca iz regiona, kakav je hrvatski spisatelj Ivor Martinić. A upravo su drame ovo troje autora nagrađene na Festivalu u Aleksincu. Istina, među aleksinačkim laureatima su i Radoslav Pavlović i Željko Hubač, za koje ne možemo reći da nisu poznati široj javnosti, niti da im drame nisu igrane. No, za razliku od Hubača, pisca srednje generacije, koji je trenutno i kao dramatičar prisutan u pozorišnom životu Srbije, komade veterana Pavlovića danas ne srećemo na repertoarima domaćih teatara, premda je on svojevremeno bio jedan od izvođenijih naših dramskih pisaca, pa još pamtimo neke od hit predstava nastalih po njegovim delima, kao što je nekoliko nastavaka Šovinističke farse, Mala, Muke po Živojinu, Čaruga…
Šta povezuje ovih pet autora i njihove drame? Svakako ne ukus i literarno-pozorišni nazori članova žirija, budući da se u Aleksincu žiri menja svake druge godine. Vezu među njima ne uspostavlja ni generacijska pripadnost nagrađenih, jer su laureati različitih starosnih dobi, od Pavlovića koji je 1954. godište, pa do predstavnika najmlađeg naraštaja spisatelja, autora rođenih koncem osamdesetih godina prošlog veka. Samim tim bi u najmanju ruku bila sumnjiva i eventualna teza o njihovoj međusobnoj povezanosti na osnovu jedinstvenog umetničkog senzibiliteta. Čitaocu njihovih drama, naime, odmah biva jasno da svaki od autora iz ove knjige zastupa vlastiti dramaturški prosede, a ni po žanrovima objavljenih komada nije moguće ustanoviti sličnosti među njima.
S obzirom na evidentnu brutalnost karakterističnu za bezmalo sve komade iz ove knjige, u jednom času nam se može učiniti da bi zajednički imenilac za ove komade mogla biti dramaturgija sperme i krvi, čiji talas nas je zapljusnuo pre dvadesetak godina pojavom dramskih spisatelje kao što su Sara Kejn, Mark Rejvenfil ili Nikolaj Koljada. No u dramama koje su pobedile na aleksinačkom festivalu surova zbilja nije apstraktno uzrokovana, niti je posledica senzibiliteta aktera, nego će pri biti da proizilazi iz konkretnih društvenih okolnosti, dakle precizno je locirana u sferu društvene patologije. Sve njih, dakle, očigledno ne povezuje nešto što bismo mogli odrediti kao elemenat koji proizilazi iz unutrašnjeg bića dramskih dela, nego iz senzibiliteta epohe ili duha konkretnog vremena u kojem su drame nastale.
A ovo naše vreme najčešće definišemo pojmom tranzicija. Pod ovim pojmom podrazumevamo preovladavajuće osećanje nesigurnosti i, s tim u vezi, odsustvo ma kakvih pravila. Ako, međutim, ikakva pravila eventualno i postoje, onda ona potvrđuju istinu da u životu najgore prođu najslabili, najugroženiji, oni koji se na bilo koji način ne uklapaju u dominantnu društvenu matricu. I zaista, za svih pet komada karakteristično je da su njihovi glavni akteri, nosioci radnje, osobe koje se po nečemu razlikuju od svoje sredine – bilo izuzetno niskim društvenim statusom (Devojke Radoslava Pavlovića), autizmom i materijalnom bedom (Mali Geza Janoša Haja), statusom narkomana, emigranta ili nedovoljno uspešnog kriminalca (Bizarno Željka Hubača), posebnim potrebama, odnosno invaliditetom (Moj sin malo sporije hoda Ivora Martinića), ili genijalnošću, kao što je to slučaj sa Danilom Harmsom u drami Gde je nestao Harms Mile Mašović Nikolić.
Ispisujući drame o osobama koje se iz svojih pozicija, najčešće sa margina društva, suočavaju sa surovom stvarnošću tranzicije, autori koriste različite literarno-dramske prosedee i afirmišu različite spisateljske poetike, ali unisono pripovedaju istu priču – o gubitnicima, a samim tim i o nesreći epohe na koju smo osuđeni, dakle o ljudima kakve poznajemo i situacijama koje su nam dobro poznate. I upravo je to zašto su se za ove drame zainteresovali reditelji Ivan Vuković, Stevan Bodroža, Snežana Trišić, Predrag Stojmenović i Angelčo Ilievski, kao i uprave Narodnih pozorišta u Nišu, Pirotu i Beogradu, te Beogradskog dramskog pozorišta.
Značaj zbornika Prvih pet nije, međutim, samo u činjenici da je čitalačkoj javnosti, ali pre svega pozorišnim delatnicima – rukovodiocima naših teatara i rediteljima, ponuđena knjiga sada već relativno novih dramskih tekstova, nego i u evidentnoj nameri priređivača da skrene pažnju na specifičnost dramske literature. Naime, ova dela nisu namenjena samo čitanju. Ili tačnije, ona su prvenstveno namenjena – pozorišnoj sceni. Otuda Milivoje Mlađenović, osim drama i biografskih beležaka o njihovim autorima, u knjizi plasira i podatke o prvim izvođenjima komada, podelama uloga, spiskovima umetničkih saradnika i, napose, broju izvođenja i popisima nagrada koje su predstave dobile na raznim festivalima, a tu su i fotografije koje na svoj način svedoče o svakoj od produkcija. S jedne strane, ovako bagat materijal je vredno svedočanstvo za buduće proučavaoce naše drame i našeg pozorišta, baš kao što je i, s druge, korisna informacija za one koji se budu zainteresovali za ovih pet komada kao priliku da ovdašnji teatarski život bude još bogatiji.
3. program Radio Beograda