25 Apr O rečima i simbolima [Sanja Glovacki]
„Glembajevi“, adaptacija i režija Gorčin Stojanović (po drami „Gospoda Glembajevi“ Miroslava Krleže), Narodno pozorište Sombor
„Uzme li čovjek sve Glembajeve, sve te Glembajeve koji kao povorka od tri stotine lica stupaju od marijaterezijanske cehovske tmine, javlja se pitanje: a kamo idu zapravo ti Glembajevi, i koja je svrha tog njihovog obiteljski organiziranog kretanja…“ Ova Krležina zapitanost stoji na samom početku ciklusa o Glembajevima, i bilo bi zanimljivo znati šta je sâm mislio o tome, da li je kroz sedam stotina strana koje je ispisao o njima odgovorio na pitanje. I je li uopšte mogao da zamisli današnje „Glembajeve“? Jer, građanska klasa, spram koje je pisac toliko kritičan, u našoj realnosti je uništena. Današnji Glembajevi ne sviraju Mesečevu sonatu, ne doktoriraju na filozofskim temama. Današnji Glembajevi kupuju diplome, a ne znaju ni da postoje znanje i obrazovanje.
Shodno tome, Gorčin Stojanović napušta realističku strukturu drame i preoblikuje je u četiri celine. Prva pripada Leoneu i njegovim pomalo ispraznim opservacijama o umetnosti. Drugi deo je gotovo monodrama porodičnog advokata Pube Fabrici-Glembaja, kojom se demontira makijavelizam pi-arsko menadžerske kaste u sprezi s medijima. Treći deo je posvećen crkvi, kroz dominantan, iako pasivan lik barunicinog ispovednika, beskrupuloznog u svom kukavičluku Alojzija Zilberbranta. Oni su likovi bez psiholoških obeležja, kao simboli određenih društvenih grupa.
Četvrti deo, najdramatičniji, rasprava oca i sina, Leonea i starog Ignjata Glembaja, vraća se u realistički prosede, u psihološki realizam, zahvaljujući Saši Torlakoviću kao ocu. Sudar dva okorela sveta, gde otac nije u stanju, a sin ne želi da razume drugu stranu.
Drugi čin je epilog, nadgrobni spomenik jednoj porodici i korporaciji, simbolu društva u čiji (krvavi) kraj pisac, levičar i komunista, nije sumnjao.
Jezik je nezaobilazna odrednica Krležinog pisanja, te impresionističko-ekspresionističke eskapade njegovih likova, u kojima nije lako odrediti granicu posle koje pisac počinje da se izruguje ispraznosti reči. Barokna rečenica jeste osnovna odlika Krležinog stila, i reditelj je potencira manirističkim govorom likova. Advokat Puba, Miloš Lazić, nervozan je, temperamentan, glasniji od ostalih, koristi mikrofon, vatreno se obraća direktno publici. Suprotno njemu, Alojzije Zilberbrant Nemanje Bakića monotono je tih u nastojanju da ostane nevidljiv iza maske skrušenog sluge božjih zakona, koje bez griže savesti u tajnosti krši. Leone Marka Markovića govorno poetizira, ogorčeni je posmatrač koji ne vlada ni sopstvenim rečima, a kamo li situacijom. Ivana V. Jovanović kao barunica primetno je izveštačena da bi se na kraju pretvorila u zavijajuću zver. Ana Rudakijević mehanički je hladna sestra Anđelika.
Predstava se povremeno dohvati simbolizma. Likovi nastupaju sa licima skrivenim belim velovima, potom izbeljenog tena. Praznom scenom dominira ogroman, takođe prazan ram za sliku (reditelj je i scenograf), Leone hoda bos (?), likovi su u belom pa u crnom, uz barunicu u crvenoj haljini (kostim Lana Cvijanović), koja ne biva ubijena škarama, već zadavljena (?)
Sâm kraj, epilog epiloga, vizuelno nas vodi u rane pedesete, kroz koje Leone i trudna Anđelika nastavljaju da koračaju. Rodiće se novi Glembaj, onaj socijalistički?
(„Novi magazin“, Beograd 27.02.2025)
Aleksandra Glovacki