29 Nov Odjeci kritičarskog karavana
O „Kritičarskom karavanu”
Dragan Jakovljević, reditelj
„Kritičarski karavan” po ideji Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije (2014. godine), uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, smatram značajnim podsticajem za revitalizaciju pozorišnog života u Srbiji, posebno u onim sredinama koje nisu veliki centri i nemaju danas toliko važnu medijsku promociju i pažnju pouzdanih i autoritativnih komentatora pozorišnog života.
I dok država, zaokupljena brojnim problemima, pokušava da pronađe svoje mesto u modernoj Evropi, dok se u lokalnim samoupravama zaklinju kako su Grad i Teatar jedno jedinstveno i nedeljivo biće i da jedno bez drugog nisu mogući, dotle Joakimovi potomci u većini srpskih pozorišta grcaju opterećeni brojnim problemima, finansijsko-produkcionim, tehničkim, kadrovskim, repertoarskim, pa čak i prostornim… Zato se danas s pravom pitamo – da li i kako pozorišna estetika i pozorišna misao mogu da nadvladaju nimalo prijatne datosti surove stvarnosti i pomognu nam da istrajemo u odgovornoj misiji „očovečenja” u dramatičnom vremenu u kome živimo? Da li to opet svi iznova prolazimo Joakimovim trnovitim putem?
I „Kritičarski karavan”, kako to i ime ovog projekta kaže, sastavljen je od uglednih kritičara i teatrologa, počinje da vraća nadu u moć teatarskog zajedništva. Već četiri godine oni gledaju predstave po Srbiji, izvan festivala, pišu kritike o njima i objavljuju ih u različitim medijima, deleći tu dugo skrivanu informaciju od građanstva Srbije, vraćajući tako čast i dostojansvo pozorišnim poslenicima priznanjem da i oni postoje i stvaraju… Iako se to takođe na lokalu često samo podrazumevalo, ali retko beležilo… A o stručnosti da i ne govorimo!…
Sa objavljenim kritikama mnogi će, a posebno mladi pred kojima je karijera i koje to najviše i zanima, dobiti značajan prilog za svoj CV i umetničku biografiju. „Kritičarski karavan” je dobar povod za višestruka preispitivanja, na mnogo strana. Objavljivanje kritika i afirmacija rada pozorišta u unutrašnjosti pokazuje da i to može biti jedan od načina za ukidanje pojma „pozorišna provincija “. A u isti mah je i izuzetan doprinos publici, kao i svima koji se bave ili interesuju za umetnost pozorišta, da bolje razumeju konflikte, iskušenja i izazove svoga doba, ali i sukobe sa sopstvenim okruženjem i samim sobom.
Članovi „Kritičarskog karavana” bili su gosti i Knjaževsko-srpskog teatra i videli predstavu Četiri brata po tekstu Radovana Tišme. Na razgovoru posle predstave, svako od članova u skladu sa sopstvenim viđenjem teatra izneo je svoje utiske sa znalačkom percepcijom svih njenih segmenata. U kolegijalnom, i pre svega dobronamernom tonu, čuli smo argumentovane i konstruktvne analize. Osim utisaka o estetsko-tematskom planu, dramaturgiji predstave i validnosti teksta, likovnosti predstave i glumačkoj igri (koji su svim akterima predstave i prisutnima bili izuzetno inspirativni, pa se o njima docnije danima pričalo i komentarisalo), otvoren je i niz drugih tema koje se tiču neraskidive veze između teatra i društva, kao i sudbine teatarskog života u Srbiji… Jer: „… umetnost, a naročito dramsku, dakle pozorišnu, bitno određuje vreme i prostor gde se oblikuje, zato što je ona dužna, osim što pruža estetsko zadovoljstvo, da govori i o čoveku i životu, o društvu i istoriji, o obliku sudbine koju poznaje moderni svet” (Vladimir Stamenković, Pozorište u dramatizovanom društvu, Beograd, Prosveta, 1987).
Ovako organizovani i održani razgovori u Teatru u Kragujevcu, u pravoj pozorišnoj atmosferi, kao doprinos stvaranju pozitivnije klime i razumevanju institucije kritičara, svakako su, za razliku od brojnih festivalskih, imali delotvorniji uticaj u uspostavljanju novog odnosa na relaciji kritičar – akteri predstave, verujem na obostranu radost… Zato, kao da čujem glas svog profesora, dramskog pisca i kritičara Jovana Vave Hristića: „Obično se misli kako su kritičari – i to ponajviše pozorišni – blazirana čudovišta kojima ništa ne valja, ili – još gore – nadmeni sveznalci što uživaju da kude kako bi pokazali koliko su sami pametni. Nije tačno, bar ne sasvim. Nema, za mene, lepše stvari nego doći kući posle dobre predstave i pisati o njoj, proživeti još jednom sve lepote i sva uživanja koja nam je pružila. Kao dobre sluge iz starih romana, kritičari ne uživaju toliko u svome, koliko u tuđem, i kritičar koji se tuđem uspehu ne poraduje nije pravi kritičar” (Jovan Hristić, Pozorište, pozorište II, Beograd, Prosveta, 1982).
I na kraju, još jednom – velika podrška „Kritičarskom karavanu”, sa željom da njegovi članovi istraju i da se ubrzo opet vidimo u Kragujevcu!