Омладински аматерски театар

Реч „аматер“, како је наведено у „Великом речнику страних речи и израза“ Ивана Клајна и Милана Шипке, потиче од латинске сложенице amator у значењу заљубљеник, онај који нешто ради због љубави, задовљства или забаве и од свог рада нема финансијску корист. Аматер је дилетант, невешта, нестручна особа, антоним од професионалца. Одсуство формалног образовања и мањак стручности у одређеној области, међутим, не значе нужно неквалитетан рад, а у великом броју случајева аматеризам може бити полет из којег ће се развити професионализам. Рецимо, Академско позориште АКУД Универзитета у Београду „Бранко Крсмановић“ основала је група аматера, студената 1922. године где су своје прве позоришне кораке чини неки од будућих највећих глумаца, редитеља и драмских писаца: Соја Јовановић, Боро Драшковић, Душан Макавејев, Јован Ћирилов…

Различите научне студије из Велике Британије, која броји преко 2.300 драмских аматерских група за одрасле и преко 3.000 за младе и које укупно поставе преко 10.000 представа годишње ¹ , указују на бенефите аматерског бављења позориштем за учеснике, тинејџере, позоришну и ширу заједницу. Истраживање у Великој Бритинији из 2019. „Предности похађања драмских секција за децу и адолесценте“ ² говори да уколико је драмско образовање и одлазак на позоришну секцију саставни део школовања деце и младих, њихови резултати у другим школским активностима ће се повећати за минимум 4 посто. Друга студија која је поручавала ученике 6. и 7. разреда показала је да су ђаци који су кренули да драмску секцију били успешнији у математици и брже учили нови језик од групе ђака која није похађала секцију. ³ Анкета спроведена међу неколико генерација учесника омладинског позоришта у Кентакију, САД, показала је да 80 посто тинејџера сматра да је учествовање у аматерским представама повећало њихово самопоуздање и утицало на њихову већу самодисциплину. Сличан број тинејџера изјавило је да их је аматерска глума ослободила страха од наступа, утицала на позитивну слику о себи и олакшала рад у групи. ⁴ Слична испитивања у Британији и Сједињеним Државама потврдила су да ће млади који се аматерски баве позориштем чешће изабрати да волонтирају касније у животу, да ће исказивати већу емпатију и солидарсност са заједницом којој припадају и да ће у мањем броју случајева исказивати екстремистичке ставове.

Каква је ситуација са аматерским позориштима усмерним ка деци и младима код нас? Тешко се долази до поузданог податка о броју и имену активних група што би свкако требало да буде и један од циљева у склопу реализације пројекта Удружење позоришних критичара и театролога Србије „Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији”. Са друге стране, иако се у домаћем театраском животу често указује на недостатак позоришта намењеног младима и на слаб одзив тинеџера у позориште, омладинске аматерске групе у Србији успевају да поставе представе које су својом темом, естетским изразом, стилом и језиком адекватне за узаст и показују како театар може да привуче тинејџере у позоришну салу.

Један од најзначајнијих фестивала посвећен аматерском сценском стваралаштву деце и младих код нас су „Мајске игре“ у Бечеју основане 1958. што их чини најстаријом позоришном смотром младих у региону. Главни циљ овог фестивала, како је написано на званичном сајту „Мајских игара“, јесте „систематска и континуирана, више од пола века стара, афирмација дечијег и омладинског сценског стваралаштва, као и промовисање садржаја светске дечије и омладинске позоришне сцене, артистички интеркултурални дијалог и унапређење уметничког стваралаштва младих уопште“. „Мајске игре“ у домену омладинског театра, у квалитативном смислу, пандан су Стеријином позорју (основаном 1956. године, само 2 године пре фестивала у Бечеју).

На овогодишњем фестивалу у конкуренцији за младе, другу награду, Сребрни паж, освојила је представа „Краљ Иби“ седмормо средњошколаца, глумаца аматерске позоришне трупе „Културоциклин“ из Крушевца у режији и под менторством професорке Сандре Максимовић. Драма Алфреда Жарија коју је написао инспирисан Ебером, професором физике којег није волео, послужила је као основа да л омладинска група „Културоциклин“ промишља о поводљивости, индивидуалној одговорности, последицама нечињења, утицају масовних медија на формирање ставова, критичком мишљењу и интелектуалној слободи. У односу на Жаријеву драму, текст представе је скраћен за псовке (не заборавимо да је прва реплика „Краља Ибија“ управо „Гомнарија“ и да су псовек на премијери у Паризу 1896. изазивале скандал у публици). Радња представе је смештена у земљу Нигдину и задржава основни наратив оригиналне драме, са додатком врло ефектних позива гледаоцима да измене радњу, односно да заустави Краља Ибија у његовом уништавању државе и друштва. Практично, улога народа припала је народу у публици. Како је менторка и редитељка комада објаснила, током процеса радионичари су се бавили Боаловим „Театром потлачених“ и пропитивали су улоге жртве, насилника и посматрача. Публика, као Ибијев народ, пролази кроз све три улоге и како нико до краја представе не реагује на Ибијеве „гомнарије“, гледаоци завршавају као саучесници.

Иако је број лица сведен на минимум, два лика су дописана у Ибијев свет. Први је Приповедач који, логично, испуњава улогу наратора, упознаје публику са светом представе, ликовима, моли гледаоце да опросте екипи представе што због мањка финансија немају сву потребну сценографију и реквизиту (па чак ни завесу и да ако у гледалишту седе мецене, слободно донирају), и описује шта је потребно замислити (коње, ликове…). На крају крајева, позориште и јесте свет имагинације. Поред Приповедача, споне између публике и сцене, у изведбени текст је укључен и лик Уметника. Уметник, заједно са Племићима и Судијама бива бачен у рупу, односно убијен од стране Ибија чиме омладинска трупа ставља и на уметнике одговорност за проблеме у друштву и осуђује их за њихов игнорантан став. Тиме се такође, уметност, макар у Нигдини, поставља раме уз раме за извршном, законодавном и судском власти.

Представа је успела да брехтовском елементима режије (пробијањем четвртог зида, изговарањем дидаскалија и несакривању чињенице да се налазимо у позоришту) уједини Жаријево сценско лудило и хумор, проблеме савременог доба и критику друштва.

Трећа награда, Бронзани паж на овогодишњим „Мајским играма“ у истој категорији додељена је представи „Перон за сутра“ Аматерског позоришта Дома културе Пријепоље – Омладинска сцена, по мотивима текста „Џепови пуни камења“ Мери Џонс, а у режији и под менторством глумца и омладинског радника Уроша Младеновића. Стварање представе значајно је и у контексту обнове позоришне сцене у Дому културе. Наиме, први пут после 15 година, а тек четврти пут у историји ове установе у Пријепољу, представу су извели чланови и чланице омладинске сцене Аматерског позоришта. Тринаесторо средњошколаца и старијих основаца, заједно са фацилитатором позоришних сусрета, прошли су кроз радионичарски рад где су на почетку имали само наслов и тему – одлазак младих из малих средина. Како су све даље одмицали у процесу, дискутовали су о личним искуствима и њиховим плановима у родном граду. Да би прича осим исповести тинејџера имала јасну структура и друге драмске елементе, изабран је комад о доласку филмске екипе из Холивуда у ирско село. Сукоб се темељи на судару два света – скромних провинцијалаца који глуме статисте и бахатих и размажених дива из Америке. Контраст велике и мале средине, важних и неважних улога, привилегованих и обесправљених одлично је послужио као оквир за проговарање о проблемима младих у Пријепољу као малој средини где се млади осећају спутано, како кажу у представи „као да су статисти у свом сопственом животу“. Између сцена о филмским радницима у Ирској, тинејџери причају шта је за њих дом, шта култура, а што Дом културе, колико кошта повратна карта до Београда ако се враћаш исти дан, а колико ако се путујеш у једном правцу и не планираш да се вратиш. Најчешћи разлог за одлазак из родног града виде у жељи за наставком образовања и проналаском запослења, а у Пријепоље би се вратили (или га повремено посећивали) јер им недостају породица, пријатељи и природа у њиховом граду.

Драматуршки су врло занимљива места када се главни наратив прекида и како се преплиће са личним причама. Јасно је назначено када глумци говоре у своје име – диференција је одмах успостављена на почетку када се представљају својим именом и говоре како се разликују од лика који играју. Оригинална драма и текст представе разликују се у крају. Док се ирска верзија завшрава тако што статисти Џек и Чарли преправљају свој сценарио убацивши причу о самоубиству њиховог пријатеља, предају га продукцији која их одбија јер прича није ни довољно романтична, ни довољно комерцијална, у представи протагонисти одлучују да преправе сценарио јер је друге брига за њихове приче и након те њихове одлуке радња ирске дрме/комедије се завршава. Оптимистичан крај поручује младима да се њихов рад и образовање исплате и да самим рођењем ван великих градова, не значи да су њихове касније могућности мање. Или како то Чарли у комаду арикулише: „Ако добијеш своју шансу, није важно ко си. Таленат је таленат. Увек се пробије.“

У категорији за децу, прву награду, Златног пажа, и прву награду Дечијег жирија фестивала добила је представе „Капетаница Џун Пиплфокс“ Глумачкe радионицe Дома културе Чачак. Настала је по мотивима радио драме Душка Радовића „Капетан Џон Пиплфокс“, а текст су адаптирали и режирали глумци Јована Мишковић и Душан Вукашиновић. Ово је уједно и прва представа Дома културе Чачак која се појавила на „Мајским играма“.

Иако је речено да је представа настала по мотивима драме Душана Радовића, сем гусарског амбијента у „Капетаници“ ништа друго није задржано. Делује као да су на глумачкој радионици, чланице и ментори пошли од питања шта гусарке, жене гусара, раде без мужева. Одлазе у гусарску авантуру! Џун Пиплфокс, супруга неправедно пензионисаног гусарског капетана Џона Пиплфокса, постаје капетаница, скупља своју (женску) посаду и одлази да се бори против Седмоглавог чудовишта. Женама у посади додељене су кључне особине због којих се разликују и по карактеру и по глуми. Једна је спретна, друга уплашена, трећа груба итд. Драматуршки врло успешно, неке од гусарки, тачно су „упадале“ у ситуације у којима су морале да доживе промену како би пронашле решење. Рецимо, уплашена је морала да постаје храбра како би се изборила са изазовима.

Једна од највећих вредности представе је њена поставка у феминистичком кључу – постављање жена у стереотипно мушко занимња гусара, доследно коришћење родно сензитивног језика, рушења родних стереотипа да жена није створена за прекоекоанску пустоловину о чему јунакиње на сцени директно разговарају приликом уласка у пећину на свом путу до чудовишта. Тематизовање једнаких могућностима полова, када се гледа „Капетаница“ делује толико ненаметљиво и неусиљено, што бих посебно похвалила. Победом над чудовиштем на крају истичу се вредности колектива и међусобне сарадње.

Моменат када представа меандира са свог јасног феминистичког курса јесте сам крај, борба против чудовишта. Седмоглаво страшило је, испоставиће се, изграђено од смећа које се баца у воду чиме се шаље порука о потреби за очувањем животне средине. Екологија као тема долази на самом крају, у моменту коначног расплета приче што делује касно за увођење нове линије наратива која је једнако снажна као тема родне равноправности. За драму би евентуално било боље да се прича о екологији увела раније, рецимо кроз једну од жена из посаде која својим немаром загађује околону.

Верујем да је за 13 чланица глумачке радионице рад на представи која исправно третира равноправност полова од немерљивог значаја. Подједнако је важно да деца у публици имају прилику да погледају представу у којој јунакињама није једина амбиција да се удају за принца и где се нормализује да протагонисткиње нису пасивне, имају циљ, способности…

Други важан фестивал који негује аматерско драмско стваралаштво за младе је Републички фестивал аматерских позоришта Србије у Кули основан 1959. године. Чињеница да су оба поменута фестивала настала пре више од 60 година показује да су Домови културе, њихове аматерске трупе и Савез аматера, поред снажне воље и великог ентузијазма, врло рано имали свест о важности да свој позоришни рад приказују у виду организованог фестивала и да међусобно уче. На овогодишњој позоришној смотри за младе се, својом тематиком, истакла представа „Пола, пола“ аматерског позоришта „Хранислав Драгутиновић“ Дома културе „Радивој Увалић Бата“ из Прокупља. Представа је рађена по истоименом тексту Миње Богавац и у режији Тијане Петровић, глумице и директорке Дома културе у Прокупљу чијим је ангажовањем покренута школа глуме и поновно обновљена сцена за децу. Драма „Пола, пола“ тематизује осећања двоје пријатеља, тинејџера Тање и Андреја чији родитељи се разводе. Док Андреј врло добро подноси трећи по реду развод својих родитеља, Тања се нада помирењу. Тако је Андреј учитељ и савезник Тањи у новој, стресној животној фази, рационализује препирке њених родитеља и учи је како да се носи са својим осећањима. Како статиска за претходну годину у Србији каже да се отприлике сваки трећи склопљен брак заврши разводом, јасно је да је са младима нужно говорити о психичким последицама, осећају запостављености, страху и бесу који прате развод родитеља. Представа показује лепезу ситуација (надметање разведених родитеља за пажњу детета, свађе приликом раставе, када један родитељ има новог партнера, одлазак једног родитеља из породичног дома…) и емоција, тачно адресира проблеме и даје могућност да учесници и публика проблем сагледају објективније. Због тога представа има својеврсно терапеутско дејство. У билтену фестивала наведено је да су приликом припреме представе млади глумци имали разговоре са породичним психологом и дефектологом чиме се школа глуме не позиционира само као место где се деча уче глуми, већ постаје простор где деца разумеју и формирају ставове о свету који их окружује и уче како да препознају и артикулишу емоције.

Проблем текста, а последично и режије, који се уочава у „Пола, пола“ јесте низ превише кратких сцена које понекад трају дословно по неколико секунди. Блиц сцене, као испале из филмског сценарија где је, за разлику од позоришне драматургије, изводљивије да се простор и време брже мењају, на моменте су доводиле до замора и репетативности. Премда постоје драматуршки проблеми у тексту и расплет неких сцене је превише наиван, то се може занемарити због одличног и адекватног избора теме и јасне поруке да је у реду осећати тугу и бес приликом промене породичних односа, да се деца увек могу обратити пријатељима и психолозима у школи и бити искрена према својим родитељима.

Аматерско позориште за младе у неким случајевима, како је показано, представља почетак формирања омладинских сцена, односно оживљавање позоришта у Домовима културе, некадашњим бастионима уметности у градовима без репертоарских позоришта. На основу приказа четири релевантне представе настале у протеклих годину дана може се закључити да ова врста театра претендује да се храбро бави ангажованим темама – феминизмом, екологијом, емиграцијом, породицом, емоционалном интелигенцијом, односно проблемима које интересују младе, а о којима други садржај намењен њима не говори толико често или толико искрено. Драмски педагози који су овде у улози редитаља показују вољу за експериментом, другачијим позоришним језиком од оног на који се наилази у професионалинм позориштима. И, најбитније, аматерско позориште веома успешно преузима, осим уметничке, и васпитну и образовну улогу младих.

__________________________________________

1 Helen Nicholson, Nadine Holdsworth, Jane Millin, Amateur Theatre: Policy Briefing, The Arts and Humanities Research Council (AHRC): Amateur Dramatics: Crafting Communities in Time and Space,UK, 2018.
2 Natasha Kirkham, The Benefits of Attending Live Performance for Children and Adolescents, ACN, UK, 2019.
3 Rafael Inoa, Gustave Weltsek, Carminе Tabone, A Study on the Relationship between Theater Arts and Student Literacy and Mathematics Achievement, Teaching and Learning through the Arts, Journal for Learning through the Arts, 10(1), USA, 2014.
4 Jacqueline Jordan, Theatre has measurable impact on self-confidence,self-discipline, Owensborotimes, USA, 2019.

Дивна Стојанов

Текст је део пројекта „Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања..