ПОЧЕЦИ ШКОЛСКОГ ПОЗОРИШТА У СРБА И ШКОЛСКО ПОЗОРЈЕ – ФЕСТИВАЛ СРЕДЊИХ ШКОЛА ВОЈВОДИНЕ

Несумњиво је да историја српског театра, сеже у далеку прошлост, а занимљиво је да повест новијег српског позоришта почиње школском драмом Трагикомедија (Траедокомедија коју је Јован Рајић прерадио у Трагедија Уроша Петог) Емануила Козачинског, написаном и приказаном, по Јовану Рајићу, вероватно јуна 1734. у Сремским Карловцима, у извођењу ученика V разреда Латинске школе. „Козачински је ту драму написао по угледу на руске школске драме која је тада много негована у Кијеву и Москви. Она није била оригиналног руског порекла, него је постала од западноевропских школских драма чији почеци допиру у XVI век. Тада су се, у сврху усавршавања у латинском језику, у хуманистичким школама приказивале Плаутове и Теренцијеве комедије, и то, обично, при свршетку школске године или на каквим школским свечаностима током године.” (М. Томандл: 1953, 10) Школско позориште у нас се развијало под утицајем руског, украјинског и пољског школског позоришта, а давало је религиозно-моралистичке и световне представе.

Појам школска драма односи се на сценска дела с краја 15. и почетка 16. века, поучног карактера, настала под утицајем хуманиста, који су за циљ имали оживљавање античке културе и класичних језика. Језуити су је увели као саставни део наставе, а Римокатоличка црква ју је препознала као погодну пропагандну форму и моћно средство у остваривању верских циљева. Оне су, у складу с црквеном догмом, обрађивале библијске и историјске теме. Школско позориште се јавља најпре у Риму, а представе се изводе на латинском језику, потом и у другим градовима Италије, Немачкој, Холандији, Енглеској, Француској…  Како се ширило територијално, временом, представе су игране све више и на народном језику. Представе су спремали студенти и ђаци са својим наставницима, прво на школским приредбама и испитима, за школску публику, а потом и ван школа, на јавним местима, затим на карневалима, за најшири аудиторијум. Укидањем језуитског, њихову праксу настављају припадници реда пијариста. Временом, у њихов репертоар улазе и комедије, потом и драмска дела из савременог живота, са све више елемената световног театра, на уштрб оних догматских и едукативних. Из западне Европе, школско позориште стиже у Пољску, а из ње у Русију и Украјину, у 17. веку, а одатле, посредством православне цркве, на наше поднебље, у 18. веку. Већ поменута, Траедокомедија Козачинског изведена, 1734. године у Сремским Карловцима, прва је у низу школских представа, за које се зна. Обичај сценског приказивања који се упражњавао на Божић –  вертепска игра, најчешће су изводили ђаци које су припремали свештеници и учитељи. Обичај вертепа код нас је практикован највероватније и раније, али се као сценско представљање помиње од тридесетих година 18. века. Он се одржао током целог 19. и 20. века, а може се понегде видети, најпре у православним храмовима, и данас. Из извора сазнајемо и да се „схоластичка комедија”, за сада непозната врста школске драме, играла 1753. у Сремским Карловцима, на Ђурђевдан на славјанском, затим недељу дана касније на латинском језику. Из бечких новина, из 1793, које уређује Стефан Новаковић – Славено-сербскија вједомости сазнајемо за извођење више школских представа: „Новине у 1793-ој у три маха јављају о школским представама и то су прве новинске позоришне вести код Срба, са ембрионалним елементима позоришне критике. Двапут су вести из Темишвара, једанпут из Вршца. Позоришна збивања забележена у новинама у два града у истој години, две представе годишње у Темишвару, а чак три у Вршцу – нису ли ово подаци који наводе на закључак о веома раширеном игрању у школама у то време. Чињеница да су ово готово једини подаци не треба да нас наведе да збир представа закључимо са данас познатима – потпуно је сигурно да ће се будућим истраживањима открити још читав низ представа.

Априла 1793. одржани су свечани испити после полугодишта у све три основне српске школе у Темишвару – у градској 18, у предграђу Фабрика 19, а у предграђу Махала 20. априла. После испита као посебна свечаност уприличен је 12. маја ′мајалес′ ђака Фабричке школе у парку, ′Президентвертограду′, на коме је предвече изведена Комедија о нежном воспитанију детеј на посебно припремљеној летњој позорници. Ђаке је припремио учитељ Јован Крестић с великим успехом, па је ова представа поновљена у августу, приликом завршног годишњег испита и истовремене визитације школе.” (Б. Ковачек: 1991, 33–34)  Осим поменутих градова, ђаци из српских школа, играли су у то време и представе у: Пешти, Сент-Андреји, Новом Саду, Великом Бечкереку (Зрењанину)…

„Позоришни живот овога времена није довољно истражен у историографији наше културе, тако да једва назиремо континуитет сценских збивања према малобројним досад откривеним подацима. У XVIII веку поуздано знамо само за неколико представа које су учитељи припремали са својим ђацима приликом завршних полугодишњих или годишњих испита. Уз ђаке и ђачке родитеље, њима присуствују и други виђенији грађани и, по правилу, званична лица црквених и световних власти. Били су то веома свечани тренуци и у представе су се, изгледа, улагала за оно време знатнија материјална средства.” (Б. Ковачек: 1991, 30)

По одласку Козачинског развија се црквено-школско позориште, које је деловало непуних двадесет година, а значај му је у одржању континуитета српског позоришта (извело је шест драма: Ирод, Христов гроб, Прекрасни Јосиф, Рожденије и гоненије Мојсија, Алекса Божји  човек, Мученица  Варвара и од Вићентија Ракића Жертва Аврамова), а затим осамдесетих година 18. века отпочиње развој световне драмске књижевности и школског позоришта у Војводини.

У српском књижевном и позоришном животу се 1813. појављује Јоаким Вујић, којег је књижевна историја назвала „оцем српског позоришта”. Деловао је у Пешти, Баји, Сегедину и у Новом Саду (приказао је Црног  Ђорђа  4. септембра 1815).  Тада долази до појављивања глумаца који су се својим квалитетом приближили професионализму, тако да позориште стаје на чврсто тле. Те елементе сусрећемо већ у дружини богослова Ђоке Дузе (у Новом Саду и Новом Бечеју, 1823), у трупи гимназијалаца Нићифора Атанацковића и Атанасија Николића (у Новом Саду, 1825)… Чињеница је да до позоришног делања Јоакима Вујића, континуитет српског позоришта премошћује школско позориште.

Школско позориште је од својих почетака до данас у сталном узрастању. Нарочито је то приметно негде од средине 20. века: процватом аматеризма, увођењем драмских секција у наставне и ваннаставне активности, кроз културноуметничка друштва, омладинске, академске и аматерске позоришне организације, драмске дружине ђака, студената… Ради инсценирања позоришних представа и приредби, окупљају се и деца предшколског узраста. У новије време, као потврда веома распрострањеног делања школских позоришта и њихових представа уметнички завидног квалитета, јесте и појава школских позоришних фестивала. Један од њих је и Покрајински фестивал средњошколских драмских трупа Војводине – ШКОЛСКО ПОЗОРЈЕ – у организацији Гимназије „Светозар Марковић” из Новог Сада. 

ШКОЛСКО ПОЗОРЈЕ

Једна од наших престижнијих средњошколских установа, Гимназија „Светозар Марковић” из Новог Сада стекла је тај статус по изванредним резултатима на плану образовања и васпитања. Стручно и пажљиво су за своје ђаке установили многобројне, такозване ваннаставне активности које доприносе проширивању знања и интересовања ученика, неговању опште културе, естетике и емпатије, развијању креативности ученика… што несумњиво богати дух и утиче на квалитетније узрастање тих младих бића ка свету одраслих.

Међу таквим програмима издваја се Школско позорје, које сваког пролећа, у мају, пре самог оног „великог”, Стеријиног позорја, окупља младе, даровите ствараоце, који својим, пре свега, глумачким и редитељским, али и списатељским, драматуршким, музичким, сценографским и костимографским остварењима уприличе театарску светковину, ученички позоришни фестивал. Како је то позоришни фестивал средњих школа Војводине, Гимназија је из године у годину стециште најталентованијих ученика Покрајине, од којих неретко неки од њих се и професионално опредељују за свет позоришне уметности. Значај овог фестивала је и у неговању и популарисању позоришне уметности на ширем плану.

Школско позорје, Покрајински фестивал средњошколских драмских трупа, осмишљен је као надметање ученика средњих школа у извођењу позоришних представа, а које воде њихови наставници.

Иницијативни одбор смотре драмских дружина средњих школа Новог Сада расписао  је 1993. године конкурс за учешће на првом Школском позорју које је планирано да се  одржи у априлу 1994. године. Манифестација је првобитно замишљена као смотра драмских дружина средњих школа на територији Града Новог Сада, а 1996. године, од 3. позорја,  проширена је на целу Покрајину.  До данас је одржано двадесет и пет Школских позорја. У ратним годинама, за време бомбардовања 1999, као и због корона вируса, Фестивал се није одржавао.

„Девето Школско позорје донело је иновације у организацији  које су значајно доградиле и усавршиле његов фестивалски лик. Најпре је измењена првобитна пракса да се изводе све пријављене представе. Да би на Позорје доспела најбоља остварења настала у текућој години, уведена је селекција представа и број представа које учествују у такмичењу сведен је на шест. У сарадњи са Новосадским позориштем Ujvideki szinhaz обезбеђени су оптимални услови за извођење представа – професионална сцена. Посебна пажња  посвећена је ликовној идентификацији  фестивала, па се отада сваке године штампа централни плакат Позорја и издаје се каталог Позорја са неопходним информацијама. Већ је на 10. Школском позорју коначно уобличен фестивалски организам који је примерен савременој школи.” – бележи Соња Бјелогрлић, професорка српског језика и књижевности и вишегодишња организаторка Позорја у свом тексту: „Бајка међу картонским кутијама”, објављеног у монографији Гимназије (Дневник без прозивника – Алманах поводом 50 година Гимназије „Светозар Марковић” у Новом Саду (1963–2013) [приредили: Милан Белегишанин и Татјана Вукадиновић], Гимназија „Светозар Марковић”, Нови Сад 2013, 59.)

Истински ентузијасти, посвећеници и квалитетни људи различитих струка  окупили су се око Позорја, тако да је оно неминовно из године у годину превазилазило успехе претходног фестивала, готово у сваком сегменту: организационо, репертоарски, програмски, уметнички, технички…

Пре свега, они који воде бригу о Позорју, не одступају од усвојених и зацртаних начела:

Главни циљеви Школског позорја:

Подстицање уметничког стваралаштва ученика

Развој здравог такмичарског духа и мултикултуралности

Омасовљавање и повезивање на нивоу Покрајине свих драмских секција

Неговање вештине лепог говора и развој младих талената

Развијање љубави према позоришту

Унапређивање културе комуникације и толеранције ученика

Прерастање Школског позорја у институцију

Сарадници Позорја у вишебројним сегментима који чине овај позоришни фестивал су реномирани и успешни, с једне стране, и с друге, млади, талентовани посвећеници – позоришни ствараоци и стручњаци: глумци, редитељи, писци, драматурзи, театролози… Логистику и сваки вид „подршке” у остваривању свих програмских задатака и циљева Позорја њима дају „домаћини” – од управе и наставног кадра до техничких лица Гимназије. Такво устројство и садејство, репрезент су и, показало се гарант,  перманентног уздизања квалитета и велике успешности ове школске манифестације.

Од самог његовог настанка сарадник на Позорју је био театролог Лука Хајдуковић. Био је у више наврата и селектор, као и позоришни редитељ Тибор Вајда, Весна Ждрња, глумица и професорка Академије уметности у Новом Саду. У каталогу сваког Позорја као редовна страница постоји: Многи угледни позоришни и културни ствараоци су на разне начине, неки и у више наврата, учествовали у програмима Позорја: отварали их, аутори су Уметничке поруке Позорја или су били његови гости. Између осталих, глумице: Мира Бањац,  Светлана Бојковић, Соња Јосић Стипић, Гордана Ђурђевић Димић, драмски писац Душан Ковачевић, редитељка и драмска списатељица Вида Огњеновић, редитељ Милан Белегишанин, театролози Јован Ћирилов, мр Мирослав Радоњић, др Мирослав Мики  Радоњић…

Професорка Бјелогрлић у свом тексту поводом 18. школског позорја, износи суштину овог фестивала: „Гимназија ′Светозар Марковић′ је одувек и била душа Позорја: она је иницијатор одржавања смотре, њен организатор, домаћин и учесник на њој. Она је одиграла улогу фестивалске институције и тако допринела ширењу позоришне уметности у школама. И ове године ми очекујемо разумевање надлежних државних чинилаца и подршку војвођанских школа и убеђени смо да ћемо своју визију Школског позорја успешно остварити.“ (Соња Бјелогрлић, „Покрајински фестивал средњошколских драмских трупа”, Каталог 18. школског позорја, Гимназија „Светозар Марковић”, Нови Сад 2012.)

Велики број средњих школа и гимназија из целе Покрајине је до сада  наступао на Позорју. До данас су на Школском позорју учествовали и неки данас веома остварени глумци и редитељи, а учешће на њему сматрају важним искуством.

По пропозицијама је предвиђено представе у селекцији буду оцењене од стране трочланог стручног жирија, који најчешће чине глумци, редитељи, драматурзи, театролози. Жири има могућност да додели следеће награде: Награду за сценски говор, Награду за музику, Награду за ликовност предсаве, Награду за оригинални драмски текст, Награду за драматизацију или адаптацију, Награду за епизодну мушку улогу, Награду за епизодну женску улогу, Награду за глумачку бравуру, Награду за главну мушку улогу, Награду за главну женску улогу, Награду за професорску режију, Награду за ученичку режију, Награду за посебан сценски елеменат, по нахођењу  оцењивачке комисије, тзв. Специјалну награду и несумњиво највећу и најзначајнију – Награду за најбољу представу у целини.

Осим главних, додељују се и Награда „Глас публике“ (публика гласа за најбољу представу помоћу гласачких листића) и награда Позоришног музеја Војводине – Награда за ученичку новинску позоришну критику која је објављена у Билтену Фестивала.

Овај школски позоришни фестивал значајан је и по томе што се за сваку представу, након изведбе, организује Округли сто. Модератор је најчешће редитељ или театролог, а осим актера те представе у разговору о том сценском чину учествују и гледаоци – ученици и гости Фестивала.

Повремено, када се стекну услови, организују се и Разговори са уметником, на којима наши великани театра пред младим нараштајима износе појединости из своје уметничке биографије.

Осим плаката – визуелног идентитета Позорја, за сваки Фесивал Гимназија штампа и каталог Школског позорја, који садржи основне информације о програму Фестивала и о учесницима и Билтен Школског позорја, који даје текуће информације о сваком фестивалском дану, критичке приказе представа, интервјуе са учесницима и еминентним гостима… Излази најчешће у четири броја.

Организаторка Школског позорја, већ поменута професорка Соња Бјелогрлић у, такође већ поменутој монографији Гимназије, говорећи о Школском позорју, свој текст завршава следећим речима: „Оно је потврдило велики сазнајни, културни и педагошки значај ученичке позоришне представе у процесу образовања и васпитања. Оно је помогло младима да открију неодољиви свет позоришта, ту истинску чаролију људског духа и, најзад, оно је подстицало ученике и наставнике да проширују сопствене духовне хоризонте и тиме дају свом животу смисао више.” (С. Бјелогрлић „Бајка међу картонским кутијама”, Дневник без прозивника..., 67.)

Наша позоришна уметност извире из далеке прошлости, али традиција позоришног стваралаштва народа који и данас живе на овом поднебљу почиње делањем црквено-школских позоришта. У духу те племените тековине и уметничке традиције и ми данас имамо школска позоришта на свим нивоима образовања ‒ тзв. драмске секције ‒ али смо отишли и корак даље: младе, храбре, талентоване посвећенике Талије и Мелпомене окупљају наставници средњих школа Војводине у драмске дружине, а од 1994. године Гимназија „Светозар Марковић” из Новог Сада за њих сваког пролећа у свом граду, по узору на Стеријино позорје, уприличи ђачке позоришне игре  ‒ Школско позорје.

На уметничком мегдану, огледају се у извођењу позоришних представа ђаци из војвођанских гимназија за престижне награде од публике и стручног жирија.

И као што Међународни позоришни институт поводом Светског дана позоришта, сваког 27. марта од 1962. године, шаље традиционалну поруку на више од двадесет језика, тако и ово наше Школско позорје сваке године на почетку игара огласи своју поруку. Чини се да су ти млади хистриони, поносни на своју театарску уметност и традицију, а свесни и захвални својим претходницима на умешности у вишевековном трајању школских позоришта у нас, сваког Позорја својим талентом, умећем и посвећењем, шаљу поруку љубави – омаж својим позоришним прецима, али заветују будуће позоријанце: Млади, даровити посвећеници театра, нека свака ваша нова представа и нека свако наредно Школско позорје увек стреми ка буђењу оног најплеменитијег и најчистијег у свима нама.

Зоран Максимовић, театролог

ПРИЛОЗИ:

1. Први Конкурс  за  учешће на Смотридрамских дружина средњих школа Новог Сада, 1993.
2. ПропозицијеXXVI  Школског  позорја
3. Конкурс за  учешће на XXVIШколском позорју

ПРИЛОГ БРОЈ 1:

ПРИЛОГ БРОЈ 2:

Гимназија “Светозар Марковић“

Gimnázium “Svetozar Marković“

gim.markovic@gmail.com

Његошева 22, 21000 Нови Сад, Србија

(+381 21) 4721 924, 4721 928, 4721 932

Njegoševa 22, 21000 Novi Sad, Srbija

ПРОПОЗИЦИЈЕ  XXVI ШКОЛСКОГ ПОЗОРЈА 

1. Сви руководиоци драмских секција дужни су да најкасније до 27.3.20године доставе пријаве за учешће на XXVI Школском позорју.
2. Пријава треба да садржи:

• назив представе,
• име аутора текста по коме се ради представа,
• име режисера,
• име сценографа,
• име костимографа,
• име музичког уредника и
• имена глумаца
• кратак садржај представе
• време трајања представе(представа може најдуже да траје 60 минута)
• време потребно за припрему сцене

3. Уколико се представа не изводи на српском језику, потребно је уз пријаву доставити кратак превод садржаја по чиновима.

СВЕ ПРЕДСТАВЕ СА ПОТПУНОМ ПРИЈАВОМ СЕЛЕКТОР ШКОЛСКОГ ПОЗОРЈА ПОСЕЋУЈЕ У ДОГОВОРУ СА ОРГАНИЗАТОРОМ И ИЗВОЂАЧИМА ПРЕДСТАВЕ ТОКОМ АПРИЛА 2020.

ПРЕДСТАВЕ КОЈЕ СЕЛЕКТОР УВРСТИ У ТАКМИЧАРСКИ ДЕО ПОЗОРЈА ДУЖНЕ СУ ДА ДОСТАВЕ И СЛЕДЕЋЕ:

1. Програм представе и плакат (ОДШТАМПАН)
2. Три фотографије из представе, као и биографију и фотографију режисера представе у ЕЛЕКТРОНСКОЈ ФОРМИ.
3. Уз пријаву навести назив школе и адресу, име координатора, телефон, имејл и тел. школе.
4. Пријаве доставити на адресу организатора до27.3.2020. године

Гимназија “Светозар Марковић”

Нови Сад, Његошева 22

Тел:021/4721-924

Факс: 021/4721-928

e–mail: gim.markovic@gmail.com

Контакт особа: Сандра Антић, 021/47-21-928 лок.13, 060/515-0225 

5. У периоду од 28.3.2020. до 16.4. 20 године селектор Позорја погледаће све пријављене представе и изабрати 6 представа које ће бити изведене на Позорју. Одлука о избору представа биће донета најкасније до 17.4.2020. године.
6. Представе ће се извести у Новосадском позоришту, Ujvidéki szinház, Јована Суботића 3-5 (у непосредној близини Гимназије)

НАПОМЕНА:

1. Школе и домови ученика као учесници Позорјасносе путне трошкове и дневнице селектора.
2. Школе чије представе уђу у такмичарски програм Позорја уплаћују котизацију 10.000,00 динара + 20% ПДВ на жиро рачун Гимназије„Светозар Марковић“ Нови Сад, за финансирање реализације представе. Жиро рачун:

840-1599666-11,  а у позиву на број обавезно навести ПИБ.

ПРИЛОГ БРОЈ 3:

Гимназија “Светозар Марковић“

Gimnázium “Svetozar Marković“

gim.markovic@gmail.com

Његошева 22, 21000 Нови Сад, Србија

(+381 21) 4721 924, 4721 928, 4721 932

Njegoševa 22, 21000 Novi Sad, Srbija

КОНКУРС

за учешће на

XXVI ШКОЛСКОМ ПОЗОРЈУ 

које ће се одржати

6,7 и 8. маја 2020. године.

Право учешћа имају све средње школе

са територије Аутономне Покрајине Војводине

под следећим условима:

На Школском позорју могу да се изводе

драмске представе грађене на књижевном

тексту, укључујући и монодраму, али и на основу ауторских драмских текстова ученика и професора.

Равноправно учествују представе

на свим наставним језицима (мађарски, румунски,

словачки, русински, ромски и украјински).

Глумци, режисери, као и остали сарадници

морају бити аматери – ученици или

наставници школе односно дома ученика.

Представе ће се изводити у Новосадском позоришту,

Ujvidéki szinház, Јована Суботића 3-5

(у непосредној близини Гимназије)

На Позорју ће се извести шест представа

у такмичарском програму.

5. Конкурс је отворен до 27.3.2020. године

За ближа обавештења обратити се на

тел: 021/ 4721 – 924 лок.13

факс:021/ 4721 – 928

E – mail: gim.markovic@gmail.com

ОДАБРАНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине: 1880–1930, Београд 1931;

Споменица мушке гимназије у Крагујевцу: 1833–1933, Крагујевац 1934;

Споменица гимназије Шабац: 1837–1937, Шабац 1937;

Споменица о 100-годишњици Прве мушке гимназије у Београду: 1839–1939, Београд 1939;

Светислав Шумаревић, Позориште код Срба, Београд 1939;

Миховил Томандл, Српско позориште у Војводини 1736–1868, св. I, Матица српска, Нови Сад 1953;

Споменица СНП у Новом Саду 1861 –1961, СНП, Нови Сад 1961;

Borivoje Stojković, Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (drama i opera), Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije, Beograd 1979;

Лука Дотлић, Из нашег позоришта старог, СНП, Нови Сад 1982.

Лазар Мечкић, Улога Новобечејаца у развоју српског позоришта, Београд 1988;

Petar Volk, Pozorišni život u Srbiji 1944–1986, Institut za film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti, Beograd 1990;

Божидар Ковачек, Талија и Клио, Матица српска – Академија уметноси, Нови Сад 1991;

Petar Volk, Pozorišni život u Srbiji 1835–1944, Institut za film, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 1992;

Петар Марјановић, Мала историја српског позоришта XIII–XXI век, Позоришни музеј Војводине, Нови Сад 2005;

Ениса Успенски, Алексеј Арсењев, Зоран Максимовић [приредили], Јуриј Љвович Ракитин − живот,  дело, сећања ‒ Юрий Львович Ракитин, жизнь, творчество, воспоминания, зборник,  Позоришни музеј Војводине /Факултет драмских уметности, Нови Сад/Београд, 2007;

Дневник без прозивника – Алманах поводом 50 година Гимназије „Светозар Марковић” у Новом Саду (1963–2013) [приредили: Милан Белегишанин и Татјана Вукадиновић], Гимназија „Светозар Марковић”, Нови Сад 2013;

Соња Бјелогрлић, „Покрајински фестивал средњошколских драмских трупа”, Каталог 18. школског позорја, Гимназија „Светозар Марковић”, Нови Сад 2012;

Соња Бјелогрлић, „Бајка међу картонским кутијама”, Дневник без прозивника – Алманах поводом 50 година Гимназије „Светозар Марковић” у Новом Саду (1963–2013) [приредили: Милан Белегишанин и Татјана Вукадиновић], Гимназија „Светозар Марковић”, Нови Сад 2013;

– Плакати представа и Фестивала, Гимназија „Светозар Марковић”, Нови Сад;

– Каталози Школског позорја, IX–XXV, 2003–2019, Гимназија „Светозар Марковић”, Нови Сад;

– Билтени Школског позорја, Гимназија „Светозар Марковић”, Нови Сад;