05 Mar Посвета театру и једној епоси [Александар Милосављевић]
(Милан Цаци Михаиловић, „Маратон“, Народно позориште Тимочке крајине – Центар за културу „Зоран Радмиловић“, Зајечар)
Пошто већ деценијама предано исписује сведочанства о другима, понајпре о овдашњим позориштницима – „извођачима глумачких радова“, како је то својевремено говорио Зоран Радмиловић, али и редитељима, драмским писцима, инспицијентима, суфлерима, сценографима, костимографима и, уопште, свима који чине позоришни живот – Милан Цаци Михаиловић је одлучио да запише и понешто о себи. И како то налажу старовремски (добри) обичаји, аутор већ на самом почетку књиге читаоце упознаје са својом породицом – оном из које је поникао, као и најужом, коју је основао са супругом Биљаном, али и широм – јер сва ова имена, а заправо све те судбине о којима Михаиловић пише, уткане су у главну тему књиге, у причу о човеку који већ деценијама истрајно и одано служи Глуми. Наиме, све ове приче препознајемо као својеврсни оквир за мозаик који – само ако се пажљивије загледамо – представља портрет овдашњег глумишта, а Михаиловићева животна приповест тек је један од многобројних „случајева“ који потврђују неколико важних истина.
Једна од њих сведочи о моћном изазову којим глума привлачи посвећенике, а то осим Цација, потврђују и његови синови Владислав и Петар – обојица глумци. Друга истина се тиче наслова ове књиге и најдиректније указује на судбину управо оних који посвећенички приступају глуми и не третирају је као трку на кратке стазе или средњепругашку дисциплину. За такве, глума је маратон, а он – знамо – подразумева дуге и озбиљне припреме, самосвест засновану на непрестаном стицању и одржавању кондиције, спремност на преиспитивање властитих капацитета и успостављање животне стратегије која поништава ситнорачунџијска тактизирања.
Ова књига, понајпре њен главни део у којем Цаци пише о себи, значајна је још по нечему. Враћајући се у прошлост, на првом месту властиту, бележећи породична предања, описујући београдске дане свог детињства и, доцније, године школовања, присећајући се својих раних рецитаторских наступа и времена када је прикупљао аутограме познатих престоничких глумица и глумаца, евоцирајући успомену на своје професоре и студентске дане, као и на прве представе које је играо, Михаиловић читаоце заправо уводи у једно друго време, у епоху када су глума и позориште имали другачији значај и смисао него што је то данас случај. Уводи нас, такође, и у другачији свет од овог данашењег, у стварност у којој је било могуће па и природно глуму третирати као маратон. За овим временима Михаиловић, међутим, не жали, он их само верно описује и на свој начин – управо кроз описе – анализира. Тако Цаци сведочи о породици као прибежишту и извору сигурности, али пише и о утицају професора Рашка Димитријевића на његов поглед на свет и уметност, бележи своја сећања на непоновљиву Миру Траиловић, Љубишу Бачића, Зорана Радмиловића, Петра Краља, Бату Стојковића, Миру Ступицу…, на славне дане Атељеа 212 и на његов чувени бифе; присећа се и свих који су овај позоришни клуб учинили историјском, театаролошком и културолошком знаменитошћу; пише Михаиловић и о свом телевизијском и филмском ангажману, о свом списатељству и хуманитарном раду… Но, он увек и на првом месту пише о људима, онима у позоришту и онима око њега.
Посебан сегмент ове књиге, коју су приредили Иван Мишић и Предраг М. Поповић, чине текстови других о Милану Цацију Михаиловићу, сведочанства колега, пријатеља, сарадника и његових сапутника. Без ових бележака, као својеврсног огледала у којем се зрцали Цацијев лик, али и његова каријера и Михаиловићев породични живот, слика једне епохе не би била комплетна. Баш као што ни овај „портрет“ Милана Цација Михаиловића не би био заокружен без пописа свих улога које је одиграо у позоришту, дабоме најпре његовом Атељеу, но и на сценама свих других театара у којима је играо, и још увек игра, баш као и улога које је тумачио на телевизији, у филмовима и на радију, а посебно у радио-драмама за децу. А ту су, дабоме, и Цацијеви стихови.
„Маратон“ Милана Цација Михаиловића је, баш као и претходне књиге које је написао или као његови „Успоменари“ који су већ деценијама једна од редовних рубрика позоришних новина „Лудус“, својеврсна посвета театру.