05 Mar Прикази књига [Александар Милосављевић]
Нових пет трагова
Других пет – Драме награђене на Фестивалу првоизведених представа у Алексинцу (2017-2022), приредио Миливоје Млађеновић, Центар за културу и уметност Алексинац, Алексинац 2023.
Тешко је, ако не и немогуће, говорити о поетичком или било каквом другом елементу који би повезао драме из овог избора и објединио их у садржај који ће се наћи између корица једне књиге. Осим, дабоме, једноставне и белодане констатације да су сви овде окупљени текстови – драме. Шта би друго, уосталом, могло да повеже Душана Ковачевића, Милену Богавац, Дуњу Матић, Мате Маришића и Тијану Грумић, представнике различитих генерација, списатељских сензибилитета, драматуршко-литерарних поступака и, напосе, погледа и на свет и драмску стваралаштво, ауторке и ауторе који су афирмисани на различите начине и у другачијим контекстима, а који се обраћају различитим циљним групама театарске публике?
Разлике између ових драмских текстова су – ако ћемо право – одређене чак и ширим околностима њиховог настанка. Наиме, Душан Ковачевић је, као што на основу његових исказа знамо, и овог пута писао за себе – редитеља, за већ унапред замишљену глумачку поделу и продукционо-сценске услове какве подразумева Звездара театра. Милена Богавац је свој комад написала за сасвим другачије дефинисану продукцију и редитеља специфичног сензибилитета и, посебице, процес рада на представи који безмало одговара проседеу постредитељског театра. Не знам да ли је Тијана Грумић имала у виду ко ће и где да режира њену драму и ко ће чинити глумачки тим праизведбе, али нема сумње да је и ова њена (драмска) прича изнедрена из најинтимније списатељкине сфере, што би, евентуално, могла да буде и прилично лабава повезница Флека и Балаве Дуње Матић. С друге стране, тешко да је Матишић своје Фине мртве дјевојке исписивао на основу властите интиме и пре ће бити да је и темом овог текста подржавао властиту потребу да провокацијом преиспитује стварност у којој живимо. (Опаска о стварности у којој живимо, наравно, увек може да буде примењена на било које драмско дело, па и ових пет, јер ако би она – осим у академским дискусијама – изостала, тешко да би иједно драмско књижевно дело имало разлога да конкурише за долазак на репертоар.)
Ове драме, дакле, не повезује готово ништа, осим дабоме, ипак, једне нипошто занемариве чињенице: оне су одигране и награђене на Фестивалу првоизведених представа у Алексинцу, на позоришној манифестацији чија је мисија одређена идејом о афирмацији драмског стваралаштва и потребом подстицања драмских аутора и ауторки да не одустану од писања за позориште. Ако часопис „Сцена“, уз Кокнурс Стеријиног позорја за савремени домаћи драмски текст и, дабоме, фестивалски концепт Позорја, припада све малобројнијим изворима овдашње драмске литературе као понуде за позоришне репертоаре, али и као подршка домаћем драмском стваралаштву, онда алексиначка манифестација бодри све актере нашег театарског живота да истрају у напорима да обезбеде место домаћим драматичарима.
Са овог становишта, мање важна постаје евентуална (усталом сада јалова) анализа контекста одређеног селекторским понудама за претходних пет алексиначких фестивалских издања, контекста из ког су се издвојили овде публиковани текстови; важно је, међутим, да су праизведбе ових пет дела имале више него позитиван одјек у овдашњем театарском животу – било учешћем на другим фестивалима, било у оквирима репертоара појединих позоришта или контекстима каријера својих аутора. Ове чињенице, индиректно, казују и да алексиначки жирији нису погрешили.
У предговору за ову књигу њен приређивач Миливоје Млађеновић нуди исцрпну анализу фестивалског контекста у којем се нашло ових пет комада, али исписује и белешку о свакој од драма, акрибично указујући на поетике, списатељске проседее и драмске одлике сваког од награђених текстова, нуди биографије ауторки и аутора, те податке о подукцијама изведеним у Алексинцу. И на овај начин Фестивал праизведених представа, заједно са књигом Других пет, баш као и оном претходном, у којој су објављени лауреати првих фестивалских издања, оставља конкретне трагове о важном сегменту овдашњег театра и манифестација његовог живота.
Осим тога, ваља похвалити и посвету која краси ову књигу, подсећање на осниваче алексиначког фестивала Слободана Селенића, драмског писца, романсијера, позоришног критичара и педагога, те Душана Дуку Јовановића, глумца и редитеља, истрајног борца за наше позориште. Белешке о њима, као и присећање на њихов ангажман, такође су значајни трагови који остају за будућност.