„Путујуће позориште Шопаловић“ у режији Милоша Јагодића

Српски културни центар ,,Стеван Сремац“ и Камерна сцена „Мирослав Антић“ из Сенте су организовали јубиларне 10. позоришне дане ,,Јован Ђорђевић“ од 11–15. октобра 2022. На отварању Фестивала је изведена  представа ,,Путујуће позориште Шопаловић“ Љубомира Симовића у режији Милоша Јагодића и извођењу Културно-просветног центра Петровац на Млави Позориште ,,Драгољуб Милосављевић Гула“. Јагодић је редитељ са којим ово позориште сарађује већ двадесетак година, од његове дипломске представе на Факултету драмских уметности у Београду.

,,Путујуће позориште Шопаловић“ Љубомира Симовића је текст који се циклично враћа на наше сцене као завештање за будућност које гласи: и када су најнеповољнији услови не треба одустати од позоришта, већ играти, играти и само (се) играти. Аматерска и професионална позоришта су веома тешко поднела протекле две године (пандемија COVID 19), јер нема представа без живог контакта са публиком. А онда, појавило се неколико поставки ,,Шопаловића“ на професионалним и аматерским сценама. Јагош Марковић је поставио ,,Шопаловиће“ у Југословенском драмском позоришту у Београду (2020), а изазову нису одолела ни аматерска позоришта. Александар Бако је поставио ,,Шопаловиће“ у Аматерском позоришту ,,Мирко Таталовић“ у Новој Пазови, док је Милош Јагодић поставио овај комад у Културно-просветном центру Петровац на Млави Позориште ,,Драгољуб Милосављевић Гула“. Иначе, Јагодић је пре десетак година поставио ,,Шопаловиће“ у Позоришту Тимочке крајине „Зоран Радмиловић” у Зајечару са Иваном Бекјаревим к.г. у улози Василија Шопаловића.

Милош Јагодић је поред адаптације текста и потписник сценографије представе. Велика покретна позорница (на точковима) је имала двоструку функцију: да истакне делове представе који се одвијају као комад проба и да покаже како је флуидна граница између живота и позоришта. Јагодићев концепт повремено угрожава гажење по столу-позорници узурпатора власти у окупираном Ужицу. Ако поменути газе по столу тешко је замислити да нико од присутних нема  ни прећутну реакцију на такву бахатост.

Јован Ивковић као Василије Шопаловић је сведену текстуалну партитуру свог лика искористио за представљање осредњег путујућег глумца кога красе сналажљивост и прагматизам. Сузана Станковић тумачи лик Јелисавете Протић рутински, али остаје запитаност шта је то што ову жену средњих година држи у тим неусловима: љубав према позоришту, Василије Шопаловић као мушкарац и вођа путујућег позоришта, или и једно и друго. Саша Радивојевић игра Филипа Трнавца као месечара који живи као да сања, а када се пробуди, онда проиграва своје многобројне улоге.  Милица Стојадиновић  је играла Софију Суботић као младу глумицу која је несвесна ратних околности, али у ноћној сцени са Дропцем (асоцијација на приповетку Аска и вук Иве Андрића), она користи реплике из представа не само да извуче живу главу, већ и да ненамерно помогне овом крвнику да прогледа. Часлав Чупић је играо Дропца батинаша са врло важним костимографским детаљем (Милица Илић) који се огледа у сталном показивању великог стомака. Лик Дропца је тако окарактерисан као неко ко је без елементарне пристојности у понашању и у облачењу. Он ради шта хоће, где хоће и када хоће, све док не сретне Софију Суботић. Тај сусрет ће га очовечити, али када прогледа грижа савести га води до самоубиства. Милица Илић је улогу Гине, која је ,,живот потопила у корито“, тумачила рутински све док не сазна да јој је син допао затвора, а после тога у изузетном сагласју говорне и физичке радње и са пуном емпатијом за све, па чак и за Софију Суботић у коју је заљубљен њен муж Благоје. Срђан Мичић је играо Благоја, Гининог вазда пијаног мужа у маниру карактерног комичара који минимумом глумачких средстава постиже максимални комични ефекат. Радмила Радосављевић као млада удовица Симка показује способност за филигрантске промене глумачких стања и за игру без текста. Стефан Јовановић је играо бруталног и поткупљивог поднаредника Милуна показујући како промитивизам и необразованост лако могу да склизну у насиље, па чак и у убиство. У подели улога редитељ Јагодић је направио преседан јер је улогу фолксдојчера Мајцена доделио Јани Мичић, тако да је строги Мајцен постао Мајценка. Реплике ауторитативног мушкарца у прото тексту Симовића делују недовољно убедљиво и извештачено када их говори млада Јана Мичић. Такође, остаје упитно да ли је ткачкој радници Дари (Теодора Обрадовић) требало придодати мушку сенку – постаријег Тому (Миодраг Лукић), уместо женске сенке Томаније као у Симовићевом тексту. И за крај, Иван Јовановић je тумачио лик војника који је убио Филипа Трнавца –глумца који је играјући  одживео свој позоришни сан. А животу који је сав од сна, шта може Смрт, осим да можда понуди Филипу наставак Игре на другој страни.

Извор: Култ

Критика је део пројекта „Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања.

Аутор: Милан Мађарев