05 Mar Синтетичко проучавање Стеријиног драмског опуса [Ружа Перуновић]
(Петар Грујичић, Театар протусловја (антитетички театар Јована Стерије Поповића), Позоришни музеј Војводине и Академија уметности, Нови Сад, 2022)
Иако знамо да је библиографија радова о драмском опусу Јована Стерије Поповића обимна, јасно нам је да остаје простора за даља театролошка истраживања и анализе, о чему сведоче и две драгоцене студије објављене у претходном периоду ‒ Генеза Стеријинох комедија Саве Анђелковића (Стеријино позорје, 2023) и Театар протусловја (антитетички театар Јована Стерије Поповића) Петра Грујичића (Позоришни музеј Војводине и Академија уметности, 2022). Оба аутора, консултујући постојећу литературу и књижевно-научни контекст, указују на нове могућности читања Стеријиног књижевног опуса, дају значајан допринос досадашњем изучавању и отварају простор за будућа истраживања.
Прилазећи теми књижевноисторијски и театролошки, Петар Грујичић отвара нове аспекте тумачења различитих области ‒ рецепцију Стеријиних драма кроз време, структурне целине унутар пишчевог опуса, сложеност и једноставност драмског текста, однос према историји и канонима, традиционалне (и савремене) инсценације и редитељске поступке ‒ све са уважавањем и разумевањем контекста Стеријиног времена, тог крутог, револуционарног доба у ком су компромиси морали бити прављени, доба које није имало пуно слуха за пишчеве алузије, коментаре и друге финесе.
Грујичић са великом пажњом анализира променљив третман и ревизионистички однос према нашем писцу, уз запажање да књижевна историја не памти тако различит приступ ‒ од оспоравања и неразумевања ‒ преко заборава ‒ до снажне афирмације. На временској линији, од средине 19. века до данас, Грујичић поступно прати рецепцију Стеријиног дела од пишчевих савременика до еминентних књижевних историчара 20. века (Јован Деретић, Јосип Лешић, Мирон Флашар) са којима улази у полемику. Истичући, пре свега, усамљеност Стеријине појаве у датом друштвеном и књижевноисторијском тренутку, аутор констатује и колико су претеране и непотребне биле критике Стеријиног драмског опуса због угледања на Молијера и друге стране узоре. Овакав вид односа доводио је до дисквалификације, али и погрешних читања која су аутору оспоравала оригиналност и актуелност.
Први део студије Театар протусловја, посвећен је истраживању структуралних одлика Стеријиних комедија и критичких оцена које су до данас доступне. Посматра се рађање Стеријиног театра у контексту рађања српске државе, Вукове језичке реформе и полемика које су је пратиле; однос према Стеријиним комедијама ‒ њихова ревизија кроз период времена током ког су драме перманентно игране, али је дуго изостајала њихова академска рецепција.
У поглављу названом Театар наивности: „весела позорја“ акценат је стављен и на пишчеву поетику, кориштење одређених драматуршких поступака, њихову оригиналност и сврсисходност у потреби да се формира такозвани преображени гледалац. У студији се тумачи напредност и оригиналност Стеријиних књижевних поступака у контексту времена и заоштрене политичке климе прве половине 19. века у којој су писци били потцењени и унижени, а њихов утицај доста ограничен. Баш у том контексту је важно скретање пажње на чињеницу колико је далеко ишла Стеријина мисија и визија, с обзиром да концепт пребраженог гледаоца није могао бити подржан театарским капацитетима његовог доба, али је своју потврду добио знатно касније, и теоријски и емпиријски.
Други део студије Театар невиности: „жалостна позорја“ или како Грујучић више воли да каже некомедиографски опус (јер ту има и трагедија и мелодрама, јуначког позорја и алегорија, како их је већ и сам Стерија именовао у поднаслову) такође истражује рецепцију ове врсте драмских текстова и разлоге због којих они немају добар репертоарски одзив у савременом добу. У том контексту испитује се и променљив однос писца према историјским темама, потреба да се оне повезују са мелодрамским и псеудоисторијским садржајима, као и театарска начела невиности, наивности и лудила које је писац постепено развијао кроз комедиографски и некомедиографски театар.
Доста пажње посвећено је чувеном Театру на Ђумруку (поглавље Проблеми на Ђумруку, али и други делови студије), који аутор види као преломну тачку у Стеријином раду. Овај историјски догађај у ком је Стерија учествовао као писац, редитељ, драматург, критичар, Грујичић посматра критички јер сматра да је од тренутка његовог оснивања Стерија преиспитивао скоро сва своја позоришна уверења, те предлаже и нов начин класификације Стеријиног драмског опуса, са Ђумруком као диференцијалном тачком.
Када је у питању рецепција, Грујичић изнова наглашава противречност јер је у питању сличан обрт као у рецепцији комедија, само у супротном смеру ‒ од почетне популарности до потоњег потпуног заборава, чему смо сведоци, јер су данас Стеријине историјске драме готово без икаквог репертоарског одзива. У времену настанка, овде драме су биле извођене и гледане, што разумемо у романтичарском и историографском контексту који је подржавао и подстицао теме из националне историје, да би потом преовладало мишљење да то нису квалитетни комади, нарочито у поређењу са комедијама. Грујичића занима одакле потиче толика разлика и у третману и квалитету ове две групе комада које је написао исти човек, стога разматра драме од Смрти Стефана Дечанског до Скендербега и Лахана, те на конкретним примерима тумачи однос према историјским темама, необичне Стеријине књижевне поступке и драмска решења када је у питању овај жанр ‒ развој драмске радње, разрађеност ликова, балансирање између историје и легенде, покушај да се избегне идеализација историје.
У вези са жалостним позорјима Јована Стерије Поповића аутор покушава да промени и прошири перспективу у дугогодишњем читању које каже да су ова драмска дела настајала само у функцији непосредног подучавања и национално-патриотске идеолошке политике коју је романтизам са собом носио.
Увидом у попис литературе и индекс имена, који су приложени на крају студије, потрђујемо колико је обимна књижевноисторијска и театролошка грађа о драмском опусу Јована Стерије Поповића, као што недвосмислено схватамо да студија Театар протусловја Петра Грујичића даје значајан допринос изучавањима, нуди нову перспективу читања и чини помак у односу на традиционално тумачење.