„Српска драма“ и аматерско позориште
На сцени Дома културе у Прокупљу у уторак 13. септембра изведена је представа Српска драма Синише Ковачевића у режији Милоша Милошевића Шике, у оквиру Међународног фестивала дечјег позоришта „Lektirići ex YU fest”. Представа Удружења грађана Трстеничко позориште и Драмског атељеа „Вук Караџић“ Грабовац је ове године проглашена за најбољу представу на 63. Републичком фестивалу аматерских позоришта у Србији и на 65. Фестивалу фестивала у Требињу тако да је постала најбоља аматерска представа у региону.
Бивше Трстеничко позориште је после победе на 62. Републичком фестивалу аматерских позоришта у Србији у Кули (2021) доживело чудну судбину. Били су принуђени да напусте Дом културе у Трстенику, да оснују Удружење грађана Трстеничко позориште и да заједно са Драмским атељеом „Вук Караџић“ Грабовац наставе свој позоришни пут. Нашли су и своје привремено станиште у Катића кући у Трстенику. Иначе, сарадња са Милошем Милошевићем Шиком из Грабовца није нова, већ траје годинама.
Српска драма Синише Ковачевића у режији Небојше Брадића често је извођена у аматерским и професионалним позориштима Србије после праизведбе у Звездара театру (1944). Представа у поставци Милоша Милошевића Шике почиње сувим ледом (магла) која осваја позорницу и симболично означава да ћемо гледати причу из прошлости. Уводни део представе о оцу Обраду Срећковићу, који тражи 1991. свог сина „горе у Срему“ (по речима писца), претвара се у причу која се одвија ни на небу ни на земљи. У том међупростору изгубљене душе породице Срећковић траже смирај и начин да се помире једни са другима упркос идеолошким разликама. Редитељ Милошевић је поставио представу која жанр прототекста неочекивано помера ка жанру трагедије на примеру једне српске породице током 20. века. На трагу идеје Николаја Кољада о тексту као мелодији Милошевић ствара представу која осваја говорном културом у дијалекту, сведеним глумачким изразом и хором нарикача (Зорица Крунић, Милица Младеновић и Слађана Радивојевић), које певањем народних песама са балкона доводе публику до катарзичног осећања.
Душан Јовић гради лик Обрада Срећковића онако како овом сељаку из села Велико Крчмаре тече живот „ногицу пред ногицу“. Јовић не користи имитативна глумачка средства, већ једноставно живи живот после живота Обрада Срећковића. Он је вучни глумац, дакле, неко ко диктира темпо-ритам представе и инспирише своје саиграче на сцени. Андреј Јовановић игра Милана Срећковића, Обрадовог сина као младића опхрваног сумњом да је нечасно погинуо. Тадија Радивојевић игра Милана Срећковића, партизана као острашћеног комунисту коме је брат Обрад оженио девојку Дарку, а Виктор Недељковић игра Милана Срећковића, редова који је погинуо у Великом рату, а остао жељан девојке Калине. Александар Рашковић игра лик мајора Катунца који жуди за смрћу, јер његова девета смрт ће бити последња смрт неког Србина у рату. Рашковић својим хабитусом и громким гласом идеално одговара лику митског српског ратника који се бори и гине од Косовске битке до осме смрти 1991. у Срему. На другој страни, Катунчева опсесивна потрага за посилним Михајлом и понашање подсећају на лудог човека. Кад се посилни Михајло (Ђорђе Недељковић) ипак појави тражећи мајора Катунца, за њихов сусрет је касно, јер је Обрад Срећковић „помогао“ митском ратнику да умре последњи девети пут. Коначно, генерације Срећковића могу да напусте мртву стражу и да крену кући у своје вољено Велико Крчмаре.
Простор за игру са сандуцима за муницију која одређује клаустрофобију међупростора ни на небу ни на земљи осмислио је Василије Петровић, док је костиме српске војске у различитим епохама креирала Јелена Јовић.
Извор: Култ
Критика је део пројекта „Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања.
Аутор: Милан Мађарев