05 Mar Српско драмско стваралаштво и национална заједница – Прикази књига [Александар Милосављевић]
(Марина Миливојевић Мађарев, Нови наратив, Позоришни музеј Војводине, Нови Сад 2023)
Шта се све променило од објављивања студије Слободана Селенића Антологија савремене српске драме и његовог Предговора за ову књигу (СКЗ, Београд 1977), у којој је осим избора драма које је сматрао најрепрезентативнијим са становишта својих теза, Селенић презентовао и размишљања о контексту, понајпре друштвеном и политичком, у којем је настајала српска драмска литература оног времена? Не само да је од тада прошло безмало пола столећа него се променило и довољно тога те је природно што се Марина Миливојевић Мађарев подухватила анализе измењеног наратива који је и тематски и формално формирао другачију парадигму карактеристичну за домаће драмско стваралаштво на крају 20. и почетком 21. века и третман националне тематике. О драматичности и коренитости ових промена, између осталог, речито сведочи наизглед баналан пример који ауторка наводи, а тиче се поређења лекције о почетку Другог светског у Југославији из основношколског уджбеника историје из 1978. с оном коју ђаци уче 2022. Показаће се да су само датуми остали исти. На сличан начин је и виђење националне историје и повесних ликова, а с њима и наш доживљај нације као „замишљене заједнице“, како овај појам дефинише Бенедикт Андерсон, претрпео крупне промене у домаћем драмском списатељству.
Констатујући и анализирајући ове мене, ауторка се фокусира на дела настала у доба најизраженијег испољавања ових промена, када у друштву, због значајних ломова у друштвеном и политичком животу, започиње процес преиспитивања тада владајуће парадигме о националном идентитету, историјским околностима које су га осујетиле, и повесним неправдама почињеним Србима, да би студијом обухватила и време када је формиран нови образац. Списатељица је свесна да се у историји, па и оној која се бави уметношћу, поједини периоди и феномени не смењују као ножем одрезани, те да је реч о дуготрајним процесима којима претходе наговештаји. Отуда она у драми Бановић Страхиња Борислава Михајловића Михиза, уз све њене особености, препознаје најаву нове парадигме која ће бити афирмисана на плану литерарно-драмске, као и идеолошке реинтерпретације погледа на националну историју.
Студија је с разлогом структурирана на основу тематско-историјских области – од третмана средњовековне повести и народне епске поезије која је инспирасала писце 80-их година 20. века, преко драма чија се радња догађа концем 19. и почетком 20. столећа, затим комада који третирају Први а потом и Други светски рат, као драме које сведоче о судбини жртава Резолуције Информбироа. Посебна поглавља ауторка посвећује драмској литератури у којој се историјске околности преламају кроз визуру позоришта, питањем лика Албанца у домаћој драми.
Из рада Миливојевић Мађарев јасно видимо како је процес започет реинтерпретацијом и одоговарајућом реконтекстуализацијом средњовековне историје Србије (Михизов Бановић Страхиња и Српска трилогија Шеварлића), као и да су се провокативна питања најдиректиније из сфере политике преселила у област драме и театра. Недуго потом је, наравно, на ред морало доћи питање судбине Срба у Првом светском рату, а с њим и преиспитивање огромне жртве коју је Србија поднела због стварања краљевине чији ће конститутивни делови постати и народи који су у Великом рату учесвовали на различитим странама. О томе сведочи Ваљевска болница Ћосића и Михиза, Михизова Колубарска битка, Свети Геогрије убива аждаху Душана Ковачевића, док су, како наглашава ауторка, двојица војника из Првог светског рата у Симовићевом Чуду у Шаргану, својеврсна претходница јунака драме Солунци говоре.
Крајем 80-их и нарочито почетком 90-их, након што су драме и театарске представе већ формирале нову парадигму везану за национални идентитет и оснос „националне заједнице“ према Великом рату, на ред је дошла ревалоризација Другог светског рата, а с њом и релативизација улоге партизана. Постепено је, наиме, све интензивнија постајала рехабилитација четничког покрета. Ако Селенић Ружењем народа у два дела на сцену изводи представнике два покрета отпора – Титов и Дражин, онда су, још много раније, комади Александра Поповића пољуљали позицију неприкосновених партизанских хероја и прегалаца из периода обнове ратом опустошене државе.
Деведесетих је на овом плану бреша увелико пробијена, критиком комунизма се баве и драме којима амбиција није редефинисање националног идентитета, а политички интереси (припремање терена за крвави распад Југославије и, посебно, стварање алибија за злочине који ће се на свим странама догађати током грађанског рата 90-их) готово ће потпуно потиснути уметничке разлоге за настанак драма које више не стварају нови наратив него га само учвршћују. Од покаткад наивно интониране шале на тему (нимало невиних) међунационалних неспоразума, аргументовано постављених питања о односу мита и повести, од иронично сагледаних односа који се успостављају између представника различитих идеолошких опција унутар исте нације, драмско стваралаштво је зашло у простор политике.
У контексту (имагинарног) диспута између Владимира Стаменковића који, релативизујући појам „политичко позориште“, заступа став да се сваки театар, чак и када узима у обзир политичку димензију стварности, увек бави судбином појединца, и тврдње Патрика Пависа да свако читање драмског писања „увек подразумева да се оно повеже са периодом у коме настаје“, ауторки је ближе ово друго. Наша блиска прошлост, догађаји с краја 80-их и из 90-их година прошлог столећа, али и непосредна искуства која имамо с драмско-театарском праксом ове епохе, дају јој за право.
Важно је нагласити и да се Миливојевић Мађарев не бави само тематским оквирима поменуте драмске литературе, него у обзир узима њена стилска својства и формалне специфичности, као и критичарске одјеке сценских извођења ових дела. На тај начин она формира густу мрежу за оквир у којем се постепено генерише сложена слика драмско-позоришног мозаика који репрезентује наш савремени театар.
Ваља напоменути и да у склопу разматрања главне теме своје студије, ауторка помиње и низ других околности које су резултат отварања другачијих перспектива, као што је рецимо случај с данас наглашеним присуством дискурса родне равноправности, но она ће ове феномене овде само назначити као сада актуелне, поменуће их, али се њима неће детаљније бавити.
Тешко је, упркос покушајима ауторке да аболира драмске ауторе и позоришне ствараоце, пронаћи оправдање за ангажман огромног броја овдашњих (али не једино наших) интелектуалаца, па и драмских писаца, који су узели учешћа у оваквом позиционирању драме и позоришта. Наиме, драмски писци и уопште интелектуалци, можда у то време ниси били утицајни и свакако да нису пресудно одредили токове друштвених збивања, али су и те како допринели распламсавању зла.
Студија Марине Миливојевић Мађарев не само што прецизно детектује све тенденције тадашњег драмског стваралаштва и анализира однос неких од кључних драма према конкретним аспектима друштвено-политичке стварности, него и констатује примере извесних одступања од главног тока, указује, рецимо, на однос неких аутора и ауторки према положају жене у драматичним историјским околностима које су пресудно одредиле дефинисање националног питања, али и скреће пажњу на оштар рез који нови нараштај домаћих писаца позних 90-их, а нарочито почетком 2000-их, успоставља према националној тематици.
На трагу ове студије било би занимљиво поново отворити питања актуелне позиције политичког театра и данашњег утицаја позоришта на постојећу парадигму, те испитати – можда на неком наново организованом скупу или у оквиру поновљеног часописног темата („Сцене“?) – како данас функционише/функционишу наративи који у савременој драмској литератури бивших југословенских република третирају теме које се тичу погледа и (само)доживљавања „националне заједнице“. Прошло је, наиме, довољно времена од бурних и мрачних 80-их година минулог столећа, а пред нама је, не само као теоријски заокружена студија него и као својеврсан изазов, управо ова књига.