05 Mar Студиозно промишљање и истраживање Битефа [Милош Латиновић]
(Ксенија Радуловић, „Отварање граница – стручна рецепција Битефа у Србији“, Факултет драмских уметности и Институт за позориште, филм, радио и телевизију, 2023)
Књигу Отварање граница – стручна рецепција Битефа у Србији која је посвећена Битефу, сматрам значајном, јер су позиција и рад институције, као и догађања у култури, али и у друштву, које деловањем иницира, озбиљно занемарени у теоријском сагледавању. Журналистичко-критичарским дискурсом можемо као позоришни људи бити задовољни, али дефинитивно недостаје континуирано, а верујем да је то могуће, и студиозније промишљање и истраживање Битефа – његовог програма и, пре свега, утицаја на јавну/уметничку средину. Књига Ксеније Радуловић несумњиво премошћава уочену/насталу празнину и то на особен начин – лакоћом стила који не занемарује вредносне координате театролошке науке. Књига се, дакле, чита лако, без напора савладавања језичких ескапада, а посебно је значајно присуство великог броја, у белетристици бисмо рекли ликова, с обиљем цитата сабеседника и консултаната, чији искази – занимљиви, непосредни, аналитички – потврђују ауторкина запажања и ставове, али и творе један леп/мудро скројен ансамблаж чији паноптикум указује на све вредности фестивала, али и подупиру ауторкине тезе и указују на мукотрпност научног истраживања.
Ако пођемо од наслова, од његовог круцијалног дела Отварање граница – што мислим да је нужно, јер наслов неког дела су врата – који делује судбински тачно и реферише на тужни животни континуитет који се на овом простору понавља у чудним, понекад изненађујућим околностима. Отворити границе између политичких блокова, између нација, браће и сестара, између отужне бирократије и неспутаних уметника, студената и политичара, отворити границе које постављају наметнуте и скривене санкције, границе које спречавају да се стигне до некаквих поглавља, границе коридора, отворити границе… то је одувек био посао Битефа, то је и вековни посао наш, и људи и уметника, и он је постао стална работа толико, да се претворио у механизам којем се препуштамо и који импровизованом креативношћу надвладавамо – као у Чаплиновом филму Модерна времена.
Уз ову констатацију о наслову и практичном делању, о којем Ксенија Радуловић користећи мишљења саговорника поставља различите углове, издвојио бих још две теме које ми се чине интригантним јер такође имају тај ореол константне актуелности. Прва је питање новума у репертоару Битефа, а у том контексту се преиспитује релевантност оснивачког поднаслова нове позоришне тенденције – што ауторка анализира користећи, између осталих, изјаве Јована Ћирилова, Ање Суше и Ивана Меденице, али поентира наводећи став Ханса Тиса Лемана да се ново не може пронаћи у објекту (продукцији/представи/перформансу) већ у вечито специфичном стварању односа с гледаоцима/учесницима и између њих. Тема је обрађена педантно, уз доста примера/цитата и наравно подигла је рампу постављену на граници према новим театролошким истраживањима новог у области практичног театарског деловања.
Друга тема је, рекао бих, вечна прича о опстанку/останку/потребама Битефа – некада, данас и у будућности – јер и та тема, педантно обрађена у књизи Ксеније Радуловић, долази на дневни ред из године у годину, нарочито када се одређује буџет. Две критичне ситуације за континуитет деловања Битефа су време санкција почетком деведесетих и доба короне пре неколико година. И то су збиља велика искушења за организацију, чиме и она, као неопходан сегмент фестивала, долази у визуру јавности, која у „срећнијим“ годинама ангажман бројних сарадника иза кулиса фестивала не види, не примећује. У књизи Отварање граница ауторка подсећа на време санкција, на репертоар и мишљења, и читав естетско/организациони спецификум који подразумева континуитет, али не у потпуности интернационалност, што је свакако нераскидив елемент концепта фестивала, док се доба пандемије препознаје као стресно, али које је изнедрило неколико креативних покушаја превазилажења ограничења. И ту ауторка подсећа, кроз рад Ивана Меденице, на представе Одрживо позориште Кејти Мичел и Жерома Бела (Театар Види), Вишњик у вишњику Боба Јелчића, Долина језе Штефана Кегија.
У књизи су, дакле, наведене неуралгичне тачке од којих је збиља историја могла да крене на другу страну, али није, није због важности Битефа или још више због способности бројних посвећеника професионалаца, али и волонтера и сталне/бројне публике, да одрже ватру уметности и тешких деведесетих прошлог века и двадесетих у новој епохи. Али, пошто говоримо о књизи Отварање граница, морам рећи да тај процес (континуитет) кенселовања и данас траје, јер се рампа пред Битефом спушта сваке године услед финансијске несигурности, ризика планирања, ароганције (само)заслужних уметника, и посебно, све чешће и све израженије, националистичког и десничарског уверења да српској култури није потребан инпут из иностранства, или одређеног иностраног простора…
Одговор шта је горе по нацију – новум који можда не разумемо, али нас мотивише/инспирише, страних извођача или кич или лош укус представа које настају на домаћим сценама – даће неко наредно истраживање, које ће верујем обилато користити наводе и инпуте из књиге Отварање граница професорке Ксеније Радуловић.