05 Mar Све што нисте знали о домаћем позоришту… у фокусу Александра Милосављевића [Александра Гловацки]
(Александар Милосављевић, Позориште…, Народно позориште Тимочке Крајине, Центар за културу „Зоран Радмиловић“, Зајечар 2024)
Све чешће себи постављам питање: коме је потребна позоришна критика? Ако је намењена гледаоцима, било потенцијалним или онима који су већ одгледали представу, колико пута сам се нашла у чуду да гледалиште устаје на ноге због нечега чији сам крај једва дочекала, или пак напушта салу незадовољно представом у којој сам видела истинску вредност! Ако је намењена ауторима, на прсте једне руке могу набројати примере да је изнесена примедба доживљена као добронамерна и са поверењем прихваћена. Шта тек рећи о феномену кад различита извођења исте представе донесу и различите уметничке резултате? Је ли било до мене, мог расположења и менталног стања, или се на позорници заиста догодило нешто ново и другачије приликом другог или трећег гледања?
Ментални напор који се уложи у стварање уметничке критике је велики, с обзиром на читав низ фактора који се морају узети у обзир не би ли се проценило нешто што не подлеже егзактним мерењима. Додајмо томе готово па волонтерску позицију савременог позоришног критичара, сасвим је на месту запитаност – чему све то?
На срећу, постоје критичари због којих моја резигнираност пада у воду. Овде првенствено мислим на писање Александра Милосављевића ‒ сталожено, зналачко, аналитично, лишено острашћености али не и емотивне заинтересованости за тему, што је додатак читаоцу неопходан да кроз штиво прође као кроз приповетку, а не кроз статистички извештај. Још кад се критике повежу у низ, онда то нису ником потребни фрагменти нечије личне егзалтације, но пажљиво грађена слика духа времена, која о нама самима говори.
Годинама присутан у домаћем театру, током вишедеценијског рада Милосављевић је прошао све инстанце које су доступне таквом профилу ствараоца – био је драматург на небројеним представама у више позоришта, водио разговоре с ауторима, уређивао монографије и специјализоване часописе и писао за њих, био селектор и члан жирија многих фестивала у земљи и региону, директор Драме и управник Српског народног позоришта, хроничар и критичар са три Стеријине награде. Упознао је, значи, позориште од радионице до пробне сале, од прављења репертоара до фестивалских гостовања. Уз теоријско знање које поседује, таква позиција обезбеђује континуирани увид, инсајдерско разумевање театарског чина и неопходну дозу добронамерности. Јер критика испуњава функцију као интегрални део уметничког механизма, а не као издвојени ентитет који доноси пресуде.
Књига Позориште… Александра Милосављевића, поднасловљена као Белешке, критике, прикази и записи о позоришном животу Србије, препоручује се не само наведеним квалитетима аутора, но и стилом писања првокласног приповедача. Она води кроз домаћа позоришта осим СНП-а и београдских, управо она која у медијима изузетно ретко завршавају. Баш она у којима се последњих година често рађају храбрије и релевантније представе него у престоници.
Кроз једну критику (Лесковац, Чачак, Краљево, Вршац), две (Зајечар, Нови Пазар, Крагујевац, Ујвидекисзинхас, Зрењанин) три (Пирот, Врање, Шабац, Лазаревац, Крушевац, Ужице, Ниш) или више њих (Грачаница, Сомбор, суботичко Народно позориште и „Деже Костолањи“), осим што нуди детаљну анализу сваке од представа, почевши од текстуалног предлошка, преко режије, глуме, сцене и костима, књига пружа и јасан увид у кретање домаћег театра, али и шири увид у репертоарску политику/њено одсуство на домаћим даскама током последњих година. Већина ових излета у унутрашњост остварена је захваљујући хвале вредном пројекту Критичарски караван, чији значај тематизује један од есеја у књизи.
Књигу отвара разматрање о томе шта је и где је данас културна провинција у Србији, да би се, у том контексту, прешло на неминовно питање позиције позоришне критике и домета њених моћи и немоћи. Објективни проблеми, креирани све мањом заинтересованошћу медија за критичко промишљање (не само) уметности, пресекли су природни прилив младих аутора, али ни сама позоришта не виде то као заједнички проблем, нити се ангажују у његовом решавању. „…искуства у процесу рада на представи можда [су] и најважнија за сазревање будућих критичара, јер ниједна теорија не може да надокнади креативне процесе који се догађају на пробама“, каже Милосављевић, анализирајући неславну позицију савременог театра у медијима, самим тим и јавности: „Позориште је, код нас готово по правилу, побркано са естрадом; медијски је представљено или као будући сензационални пројекат (који доцније не прати адекватна, или било каква критичка рецепција), као прилика за афирмацију глумаца, најчешће звезда које најшира јавност познаје из ТВ серија, као терен занимљив тек у контексту свеопштег политиканства, или као досадни рецидив прошлости, јер је медијски начин промоције театра сведен на застареле форме и одавно превазиђене обрасце“.
Једно од поглавља доноси проницљиве и надахнуте портрете неколико значајних домаћих стваралаца, готово поетске записе грађене кроз више сусрета и заједничког рада, који иду до минуциозних детаља: „Кроз масу глумаца, одевених у костиме из различитих епоха, сценом се пробија фигура човека; грабећи ка просценијуму, он испочетка хода енергично, али већ након првих неколико корака ход му постаје несигуран, баш као што се трансформише и целокупан његов физички став: тело је повијеније, корак уситњен, ход искошен. Када доспе до саме ивице позорнице, премда је сада у првом плану, он већ више није нека особа него конкретан лик који не мора да изговори ни једну реч да бисмо знали да је то Јоаким Вујић, отац српског театра. На стази којом је управо прошао, Предраг Ејдус као да се ослободио свих наслага приватног; као да се сваким кораком, постепено, лишавао елемената властите приватности, али и натруха које су у њему неминовно оставиле друге улоге. Па ипак, и без свег тог ‘пртљага’, на начин својствен истински великим глумцима, и Ејдус је већ својом појавом, својим ставом, начином на који се креће, намах собом испунио сцену“.
Осим владара свих наших сцена, Предрага Ејдуса, ту су и краљеви позоришта у унутрашњости – Милија Вуковић, Мирко Бабић и Љубомир Убавкић Пендула, затим култни записивачи театарског живота Дејан Пенчић Пољански и Добривоје Цале Илић, прерано отишли маг Игор Вук Торбица, „одани пријатељ театра“ Бошко Милин, незаборавни посленици Милета Радовановић и Тибор Киш.
Милосављевићево Позориште… није заобишло ни „годину у којој смо појели скакавце“, односно различите аспекте ковид и постковид театра, поражавајуће материјално стање театарских кућа, забрану запошљавања и редуковање ансамбала, осетни недостатак занатлија… Ту су и прикази неколико монографија и позоришних издања, а све поменуто кроз текстове које је аутор писао за Други и Трећи програм Радио Београда. Информативно и више но занимљиво штиво за љубитеље театра (готово да бих рекла књига за плажу, да лето није прошло), али и озбиљан документ за неке будуће проучаваце театра на овим просторима.