08 Jan SVET KOJIH TAČNO MOGUĆNOSTI? [Divna Stojanov]
„Svet mogućnosti“, tekst i režija Haris Pašović, Srpsko narodno pozorište
Osobama sa invaliditetom (OSI) u Srbiji izuzetno je otežano učestvovanje u kulturnom životu, a veliki je i važan trenutak što se Srpsko narodno pozorište, državna institucija, uhvatila u koštac sa tematizovanjem njihovog života. Reditelj Haris Pašović i glumačka podela predstave Svet mogućnosti mesece unazad proveli su u druženju i razumevanju osoba sa poteškoćama u razvoju, njihovim roditeljima, starateljima, vaspitačima, učiteljima iz Novog Sada, Budve i Sarajeva. Ovo pokazuje veoma odgovoran i hrabar odnos prema temi predstave – život osoba sa autizmom i cerebralnom paralizom i njihove okoline. Uspeh rediteljskog pristupa koji likove i događaje za osetljivu temu crpi iz stvarnih ljudi i istraživačkog rada, ogleda se najviše u glumi ansambla SNP-a. Glumački kolektiv bez usiljenosti, preterivanja, imitiranja ili izrugivanja predstavlja osobe sa invaliditetom. Pokreti i govor onih koji su verbalni, izvode se veoma vešto, autentično i nenametljivo bez preuveličavanja i karikiranja.
Iako bi glumci trebalo da budu pohvaljeni zbog svoje ogromne emocionalne investicije i talenta, neophodno je dalje ispitati odluku produkcije da angažuje glumce koji nisu osobe sa invaliditetom. Izraz cripping up skovala je britanska dramska spisateljica Kejt O’Rejli kako bi opisala čin osobe bez invaliditeta koja igra osobu sa invaliditetom. Fenomen je tema kontinuirane debate u pozorištu i filmu, pri čemu se tvrdi da ovo može perpetuirati stereotipe i uskratiti priliku za rad osobama sa invaliditetom. S jedne strane, situacije koje su izvođene u predstavi uz okolnost da isti glumci glume i osobe sa i one bez invaliditeta, bila bi neizvodive da u predstavi ne glume profesionalni glumaci. Sa druge strane, saradnja i jednih i drugih na sceni i uključivanje OSI u svim kreativnim procesima, bila bi dragocena razmena iskustva. Sjajan primer uspešne saradnje i zajedničkog delovanja u polju umetnosti je novosadska grupa Per.Art i novosadski regionalni festival „Uhvati film“ koji destigmatizuje život osoba sa smetnjama u razvoju.
Međutim, kako su u predstavi prikazane osobe sa poteškoćama u razvoju? Predstavu čini niz izuzetno kratkih scena, isečci iz svakodnevnog života odraslih ljudi sa autizmom i cerebralnom paralizom. Scene su odvojene mrakom, i najčešće započinjane video projekcijom oblika, boja, simbola koji se mogu tumačiti kako misaoni procesi osoba sa invaliditetom. Nažalost, i iskreno verujem da ovo nije bila intencija autorske ekipe, potekst svake scene jeste da su osobe sa invaliditetom teret za porodicu. Zbog deteta sa autizmom raspada se brak, otac se kocka i opija, majka se ubija; otac pije lekove i setno mašta o sinu koji bi bio hokejaš, samo da nije u kolicima; majka posvećuje ceo svoj život nezi deteta, a ceo taj život ispunjen je isključivo strahom, brigom i teškoćom; majka krivi sudbinu i pokušava da shvati ko je kriv, da li možda vakcina, za njenu užasnu sudbinu, odnosno dete sa autizmom. Nesporno je da je život staratelja ili roditelja dece sa invaliditetom otežan, ali predstava, nažalost, ne uspeva da pokaže osobe sa poteškoćama u razvoju kao bilo šta drugo sem tereta. Izuzetak je emotivan odnos između negovateljice u domu i Jele, devojke u kolicima.
S obzirom na to da su izabrani isključivo najteži slučajevi autizma koji ne mogu ili vrlo malo govore i koji ne reaguju na okolnosti oko sebe, niti stvaraju odnose sa roditeljima ili drugim ljudima (čime se izgubio potencijal prikazivanja autizma kao spektra i autentičnih životnih priča ljudi na tom spektru), fokus predstave premešta se sa unutrašnjeg sveta osoba sa invaliditetom na tragične živote njihovih staratelja. Takođe, u predstavi je prikazano da osobe sa autizmom i cerebralnom paralizom može da voli jedino roditelj i uporna i požrtvovana negovateljica, a seksualni odnos moguć je jedino sa prostitutkom. Partnerska ili prijateljska ljubav nemoguća je. Najdirljiviji trenutak predstave je dolazak Matije Močanova, osobe sa smetnjom u razvoju koji izvanredno svira na klaviru. Iako čitava stvar deluje dramaturški nedovoljno uvezano u trenutku dešavanja, nesporna je Matijina virtuoznost, simpatičnost kojom izlazi i odlazi sa scene. Kakva radost, kolika energija!
U dva navrata vrlo dobro se kritikuje tromost i nezainteresovanost sistema za OSI. Jedna situacija prikazuje muku majke koja ima autističnog sina od 40 godina, manje-više uzaludnu, kafkijansku borbu sa birokratijom i zakonima. Druga scena, sastanak negovatelja i direktorice u centru za brigu o OSI, potvrđuje spore izmene zakona i da sistem funkcioniše jedino ukoliko postoje uporni i empatični pojedinci. Naslov Svet mogućnosti može se tumačiti, u nedostatku neke druge, jasnije analogije naslova i radnje, kao mogućnosti koje požrtvovani pojedinci i empatična zajednica mogu da stvore.
Na polovini predstave odigrava se suđenje lekaru koji je za vreme Hitlerove Nemačke ubijao po naredbi osobe sa smetanjama u razvoju. Posle scene suđenja, nastavlja se nizanje kratkih scena iste tematike. Davanje konteksta i pružanje istorijske pozadine o odnosu prema OSI izuzetno je značajan, ali pitanje je zbog čega reditelj pozicionira ovu scenu na sredini komada jer ona ne utiče, tj. ne menja način na koji se gleda drugi deo predstave, a ipak je scena posebno istaknuta dugim trajanjem, drugačijim svetlom (dizajn svetla Branislav Milinković) i stilom glume.
Problematika tela i telesnosti zanimljivo je dotaknuta kroz renesansnu figuru žene na sceni (scenograf Ivana Jančić) i video projekcije (Dino Hujić) tela koje se dezintegriše. Ovo postavljeno u kontrast sa telima osoba sa poteškoćama u razvoju suptilno, a dovoljno jasno govori da savršeno telo nije ono koje ima savršene proporcije već ono koje služi čoveku, koje ispunjava svoju funkciju.
Umesto da predstava osobe sa invaliditetom približi osobama bez invaliditeta, edukuje, osvesti koje propuste kao zajednica činimo, senzibiliše na njihove probleme, Svet mogućnosti kao da odaljava publiku od ljude koji su drugačiji, jer dominantno izaziva osećaj sažaljenja prema njima. Predstava, sa druge strane, može delovati lekovito i katarzično na roditelje dece sa autizmom koji se konačno osećaju viđenim, o čijoj se muci konačno progovara. Može biti neukusno zbog svoje završnice u kojoj osoba sa autizmom peva pesmu Sinana Sakića: „otkad sam se rodio, sreće nisam imao”. Može biti potresno za ljude koji se ranije nisu susretali sa osobama sa razvojnim poteškoćama, te im ovaj susret otvara nove vidike. Pitanje je samo kome se predstava obraća.
(Kritika je prvobitno objavljena na sajtu Seestage 12.4.2024)