19 Mar Порука за Светски дан позоришта 2024. године
Уметност је мир
Свака особа је јединствена, али исто тако и слична свакој другој особи. Наш видљиви, спољашњи изглед различит је, наравно, од туђих изгледа, и то је све добро и лепо, али постоји нешто унутар свакога од нас што припада само тој особи – што је само та особа. То можемо назвати духом, душом. Или можемо одлучити да то уопште не означимо речима, већ да просто оставимо то на миру.
Али, премда смо сви различити, сви смо и слични. Људи из различитих делова света суштински су слични, без обзира на језик који говоре, на боју њихове коже или косе.
Ово може да делује као нека врста парадокса: да смо потпуно исти и апсолутно различити у исто време. Можда ми представљамо парадокс спајајући тело и душу – тако обухватамо и најприземније, опипљиво постојање, али и нешто што превазилази материјалне, земаљске границе.
Уметност, добра уметност, успева да на свој предивни начин повеже нешто потпуно јединствено и универзалним. Она нам омогућава да разумемо нешто различито – страно, могли бисмо рекли – као да је универзално. Тиме уметност прелази границе језика, географских одредница, земаља. Она не спаја само појединачне особине свих нас, већ и, на неки други начин, појединачне карактеристике сваке групе људи: сваке нације, на пример.
Уметност не чини то изједначавајући наше разлике и чинећи нас све истима, већ,
напротив, показујући нам нешто што је другачије од нас, необично или страно. Сва добра уметност садржи управо то: нешто страно, што не можемо у потпуности да разумемо, а, у неку руку, ипак и разумемо. Она садржи, да тако кажемо, тајну. Нешто што нас фасцинира и стога гура ван наших уобичајених граница, стварајући при томе изврсност коју сва уметност мора да садржи у себи, али и до које мора да нас доведе.
Не знам бољи начин да се супротности споје. Овај приступ је потпуно обрнут од
насилних сукоба које често виђамо у свету, а који се препуштају деструктивној тежњи да униште све што је страно, све што је јединствено и другачије, често користећи најнеморалније изуме које нам је технологија ставила на располагање. У свету постоји тероризам. Постоји рат. Јер људи такође имају животињску страну, вођени инстинктом да виде неког другог, страног, као претњу свом сопственом постојању, уместо као фасцинирајућу мистерију.
Овако нестаје јединственост – разлике које сви можемо да видимо – остављајући
иза себе колективну сличност у којој је све другачије претња коју треба истребити. Оно што се споља види као разлика, у, на пример, религији или политичкој идеологији, постаје нешто што треба победити и уништити.
Рат је борба против онога што лежи дубоко у свима нама: нечега јединственог.
Али, то је такође и борба против уметности, против онога што лежи дубоко у свакој
уметности.
Говорио сам овде о уметности уопштено, не само о позоришној или драматуршкој уметности, али то је зато што се, као што сам рекао, сва добра уметност, у суштини, врти око исте ствари: узимања нечега потпуно јединственог, потпуно специфичног, и учинити га универзалним. Спајајући посебно и универзално, и изражавајући то у уметности: не елиминишући његову специфичност већ је наглашавајући, допуштајући да оно што је страно и непознато јасно засија.
Рат и уметност су супротности, баш као што су рат и мир супротности – толико је
једноставно. Уметност је мир.
Јун Фосе, Норвешка