18 Dec Tvoje i moje
Iako se projekat Tvoje i moje nalazi na repertoaru Pozorišta „Boško Buha“, teatra čije su predstave prvenstveno namenjene najmlađim gledaocima, i premda je na plakatu za ovu predstavu naizgled nevešti crtež autobusa kojeg u nebo dižu crveni baloni, ovaj autorski projekat reditelja Borisa Liješevića nije namenjen (samo) deci. To, međutim, ne znači da predstavu ne mogu (i ne treba) da gledaju i mališani. Da bismo preciznije odredili ciljnu grupu kojoj je namenjena ova predstava, možda bi najtačnije bilo citirati moto Ranih jada Danila Kiša, a tamo piše: „Za decu i osetljive“.
Naime, i u ovoj „Buhinoj“ predstavi, baš kao i kod Kiša, uspostavlja se najdirektnija veza između priče i senzibiliteta karakterističnog za dečji doživljaj sveta. No, u oba slučaja – i kod Kiša i kod Liješevića – ovaj senzibilitet je na fin i delikatan način propušten kroz prizmu iskustva odraslih.
Ovo teatarsko istraživanje Liješević započinje vlastitim najranijim sećanjem na dramatičnu situaciju duboko urezanu u njegovo pamćenje – zemljotres koji je 1979. godine potresao Crnu Goru. Neće, međutim, u ovom sećanju biti ničeg strašnog, jer detinja svest ne prihvata svet na način odraslih, nego dramatiku stvarnog života prilagođava sopstvenim, dakako skromnim iskustvima. Tako – ne samo u slučaju Liješevićevih sećanja – u predstavi saopštenih iz off-a, nego i od ostalih ispovesti glumica i glumaca, odigranim na sceni, nastaje mozaik sastavljen od dečjeg doživljaja stvarnosti i od racionalizacija koje dobijaju smisao svojevrsnih naknadnih korekcija onoga što je upamćeno.
I eto uzbudljive, duhovite, na momente dramatične, ali uvek ubedljive scenske igre čije je izvorište u samim akterima predstave, igre u kojoj su fragmenti, zapravo pojedine skevence, vešto spojene u tematske celine, a one, opet, čine složenu sliku prošlosti, sada sagledane iz perspektive odraslih. U ovakvom dramaturško-scenskom kolopletu postaje evidentno postepeno transformisanje čistog, nevinog detinjeg pogleda na svet u ono što najčešće definišemo pojmom zrelost. Bez nje, zrelosti, nema odrastanja, socijalizacije i ozbiljnog suočavanja sa životnim problemima i teškoćama, baš kao što ni bez povremenog prisećanja na nevinost vlastitog detinjstva nema prepoznavanja lepote života.
O tome, dakle, svedoči ova predstava: o potrebi svakog deteta da u sebi sačuva stabilnost sveta koji tek upoznaje, ali i o čežnji svake odrasle osobe da u sećanjima na svoje detinjstvo pronađe snagu neophodnu za suočavanje sa svetom koji kako odrastamo sve manje liči na ono čega se iz detinjstva sećamo.
Reditelj je, nema sumnje, svoje glumice i glumce suočio sa teškim zadatkom, svakako težim od onog kakav podrazumeva uobičajeni postupak „ulaska u lik“ iz neke drame. I ono, dabome, podrazumeva glumačka kopanja po vlastitim sećanjima, selektovanje sopstvenih i tuđih iskustava bez kojih glumcima nije moguće da postanu neko ko im je, makar na prvi pogled, potpuno stran. Ovde je, međutim, bilo neophodno od ličnih sećanja iskopanih iz najdubljih intima, stvarati konkretan glumački materijal, a onda još – što je možda naročito komplikovano – uspostaviti i pozorišno konstruktivne veze između sebe od nekada i sebe u sadašnjici.
Osim iskrenosti i analitičnost, ovakva suočavanja sa vlastitom prošlošću, lepom, ali pokatkad i nimalo prijatnom, sa sećanjima na drage osobe kojih više nema, kao i na događaje koji su, možda, obeležili čitav život, ovaj proces je od aktera iziskivao i posebnu vrstu šarma i spremnost da se upuste u igru koja će na trenutke biti i mnogo više od glume.
Odličan okvir za ovakva istraživanja glumačkom ansamblu – Katarini Gojković, Aleksandri Simić, Bobi Latinović, Borki Tomović, Bojani Ordinačev, Tijani Čurović, Jeleni Trkulji, Teodori Ristovski, Leni Bogdanović, Milošu Vlalukinu i Stefanu Bundalu – osim reditelja, pružili su i Milena Depolo svojim dramaturškim angažmanom, scenografija Saleta Ivanovića, kostimi Marine Sremac i muzika Sonje Lončar i Andrije Pavlovića.
Predstavu Tvoje i moje svakako valja pogledati, ponajpre zbog nežnih emocija koje neprestano u talasima stižu s pozornice, ali zato da bismo se setili kakvi smo bili.
Aleksandar Milosavljević
(„Kulturnni krugovi“, 2. Program Radio Beograda)